Битка Макартнија за песме „Битлса”

Чувене песме „Yesterday”, „Hey Jude” или „Let It Be” прва су асоцијација на један од најплоднијих ауторских тандема у поп музици: Пол Макартни – Џон Ленон, али „власници” ових нумера нису чланови „Битлса”, већ дискографска кућа „Сони/АТВ”.

Много је примера у историји поп музике да аутори легендарних песама, тј. албума, немају право на оно што су створили, али „Битлси”, као један од најзначајнијих бендова свих времена, свакако су најдрастичнији пример.

И Пол Макартни, оснивач „ливерпулских буба”, ових дана обратио се Окружном суду у Њујорку како би покушао да исправи „неправду”.

Кад је Мајкл Џексон „изиграо” Пола Макартнија​

До смрти 2009. године половину каталога „Битлса” поседовао је Мајкл Џексон. Краљ попа је 1985. године купио каталог куће „АТВ” (Associated Television) за 41,5 милиона долара, која је, између осталог, носила права на опус „ливерпулских буба”. А управо је Макартни Џексону, током снимања заједничког сингла „Say, Say, Say” 1983. године, објашњавао важност поседовања каталога и мастера.
„То је најбољи начин да се заради новац”, поручио је Макартни Џеку, а он му је узвратио да ће једнога дана поседовати каталог „Битлса”. Макартни се насмејао: „Добра шала...”
Међутим, шала се претворила у збиљу, а Џексонова аквизиција куће „АТВ” још тада је протумачена као уносан пословни потез. Деценију касније Џексон је направио још један паметан потез, удруживши се ортачки са компанијом „Сони” и створивши кућу „Сонy/АТВ”. Прошле године „Сони” је постао стопроцентни власник куће „Сони/АТВ” јер су Џексонови наследници продали својих 50 одсто акција за 750 милиона долара. 

У судској тужби Макартни, који је уз покојног Ленона, аутор музичког опуса „Битлса”, тражи повраћај права на песме, тј. каталога свог бенда од дискографске куће „Сони/АТВ”, известили су светски медији.

Иако је, уз чланове бенда, попут многих музичара кроз историју, сам себи „пресудио”, јер је направио грешку потписујући шездесетих година уговоре којим је пребацивао права на своју музику, сада се позива на законску одредбу (тзв. 1976. Copyright Act) донету у САД, која је ступила на снагу 1978, а која ауторима после 35 година од настанка дела даје право на промену уговора, што се углавном своди на власништво.

По тој одредби, Макартни би повратио права на песме у октобру наредне године.

Не желећи више да чека, чак ни до 2018. године, седамдесетчетворогодишњи музичар је, на разочарење челника дискографске компаније „Сони/АТВ”, покренуо судску битку, иако ову борбу води још од 2008. године.

У тужби Макартнијеви заступници чак помињу још једну судску битку везану за права на песме која се неславно завршила.

У питању су његови земљаци – чланови састава „Дјуран дјуран”, који су крајем прошле године изгубили „рат” са истом издавачком кућом. Наиме, они су од „Сонија” тражили права на прва три албума у САД, међутим, судски процес који су, додуше, водили у Енглеској, изгубили су.

Иста кућа била је мета недавно преминуле поп звезде Џорџа Мајкла, који је деведесетих година уговор са „Сонијем” назвао „професионалним ропством”.

Покушавајући да се ослободи уговора са овом кућом на суду, тврдио је да „Сони”, не само што није ваљано промовисао његов албум „Listen Without Prejudice Vol. 1” већ га је приморао да им препусти права на свој ауторски опус.

И док Мајкл, иако је тада био велика звезда, није успео да изгура битку па је чак морао да врати „Сонију” милион фунти 1992. године, његов, данас такође покојни, колега Принс је свој „крсташки рат” против „Ворнер брадерса” окончао тријумфално. Додуше, то га је коштало много…

„Ако не поседујете своје мастере, они поседују вас”, говорио је Принс Роџерс Нелсон, који је отишао толико далеко да се 1993. године одрекао свог имена, представљајући се симболом и исписујући реч „роб” на својим образима. После много година борбе да песме „Purple Rain” или „Kiss” буду његове, коначно је успео 2014. године, поставши један од ретких музичара који је власник својих мастера.