Између светског нереда и очекиваног поретка

Чувена формулација Фон Клаузевица да је вођење рата вођење политике другим средствима, данас је преокренута и требало би да гласи (као што је истакао француски социолог Мишел Фуко): „Вођење политике је вођење рата другим средствима.“ Да је политика наставак рата другим средствима, никада није било извесније него у другој деценији 21. века. То ће разумети свако ко дубље анализира инструментализацију тзв. обојених револуција, изазивање грађанских ратова, распламсавање тероризма, као и таласе миграција проузроковане тим истим тероризмом и ратним вихором.

Та спирала сведочи о непрекидном рату против суверених држава који се води на свим меридијанима и који једне претвара у парије, а друге у сужње финансијских фондова. Реч је дакле о процесу који „нагриза“ суверенитет националне државе. За ту врсту „разградње“ суверених држава један други мислилац, Жил Делез, сковао је термин „ратна машина“. Када се говори о кризи међународног поретка, поготово економској и финансијској кризи, губи се из вида да је овај принцип ратне машине активан и онда када делује „подземно“. Ратна машина се манифестује и кроз процес десуверенизације, разградње вишенационалних држава, прекрајања граница и стварања тзв. посрнулих држава. Тај номадски, рушилачки принцип данас се отео контроли.

У Европи се већ осећају последице деловања овог принципа кроз деконструкцију њеног ткива и кључних стубова на којима је изграђена. Оно што је заједничко тзв. обојеним револуцијама, арапском пролећу и мигрантској кризи могуће је сагледати кроз њихове последице, а оне имају исти циљ – деконструкцију политичког тела Европе. Постало је више него јасно да се политичко тело Европске уније гура ка екстремној десници, али тај процес није неминован. На хоризонту је, „брегзитом“ и победом Трампа, наговештен могући преокрет у правцу оснаживања принципа суверенитета и изласка из зачараног круга у који су светску политику довели искључиви интереси мултинационалних корпорација.

Реч је о повратку светском поретку заснованом на равнотежи која, како тврди Хенри Кисинџер у најновијој књизи Светски поредак, може спасти свет од срљања у хаос. У садашњој ситуацији коју карактерише неред на међународном плану неопходна је, наиме, успостава новог концепта међународног поретка. Није стога необично што ће, како је наговештено, Кисинџер бити један од Трампових спољнополитичких саветника. Успостављање баланса, који је по његовој оцени изгубљен, представљаће приоритет Беле куће. При томе је битно схватити да главну опасност Кисинџер не види у могућој конфронтацији држава колико у све оштријој конкуренцији супротстављених региона. У том смислу, он наглашава да трагање за новим регионалним поретком не би требало да се претвори у доминацију једне силе, чак и под привидом некаквог поретка, јер би то могло довести до кризе у остатку света. Каквој ће равнотежи тежити Вашингтон можемо да наслутимо из Кисинџеровог закључка да је потребна кохерентна стратегија успостављања концепта поретка унутар различитих регија, при чему је неопходно да се оне доведу у међусобну везу. (Kissinger, Henry: World Order, Penguin Press, 2014, New York, p. 371)

Свет се очигледно налази на прагу преобликовања међународног поретка. Хоће ли то преобликовање донети нешто позитивно Европи, остаје да се види. Када је реч о Балкану, последњи је час да се успостави поредак у региону који не би био заснован на хладноратовским повицима који већ данас подсећају на деведесете!

*Дипломата у пензији