Između svetskog nereda i očekivanog poretka

Čuvena formulacija Fon Klauzevica da je vođenje rata vođenje politike drugim sredstvima, danas je preokrenuta i trebalo bi da glasi (kao što je istakao francuski sociolog Mišel Fuko): „Vođenje politike je vođenje rata drugim sredstvima.“ Da je politika nastavak rata drugim sredstvima, nikada nije bilo izvesnije nego u drugoj deceniji 21. veka. To će razumeti svako ko dublje analizira instrumentalizaciju tzv. obojenih revolucija, izazivanje građanskih ratova, rasplamsavanje terorizma, kao i talase migracija prouzrokovane tim istim terorizmom i ratnim vihorom.

Ta spirala svedoči o neprekidnom ratu protiv suverenih država koji se vodi na svim meridijanima i koji jedne pretvara u parije, a druge u sužnje finansijskih fondova. Reč je dakle o procesu koji „nagriza“ suverenitet nacionalne države. Za tu vrstu „razgradnje“ suverenih država jedan drugi mislilac, Žil Delez, skovao je termin „ratna mašina“. Kada se govori o krizi međunarodnog poretka, pogotovo ekonomskoj i finansijskoj krizi, gubi se iz vida da je ovaj princip ratne mašine aktivan i onda kada deluje „podzemno“. Ratna mašina se manifestuje i kroz proces desuverenizacije, razgradnje višenacionalnih država, prekrajanja granica i stvaranja tzv. posrnulih država. Taj nomadski, rušilački princip danas se oteo kontroli.

U Evropi se već osećaju posledice delovanja ovog principa kroz dekonstrukciju njenog tkiva i ključnih stubova na kojima je izgrađena. Ono što je zajedničko tzv. obojenim revolucijama, arapskom proleću i migrantskoj krizi moguće je sagledati kroz njihove posledice, a one imaju isti cilj – dekonstrukciju političkog tela Evrope. Postalo je više nego jasno da se političko telo Evropske unije gura ka ekstremnoj desnici, ali taj proces nije neminovan. Na horizontu je, „bregzitom“ i pobedom Trampa, nagovešten mogući preokret u pravcu osnaživanja principa suvereniteta i izlaska iz začaranog kruga u koji su svetsku politiku doveli isključivi interesi multinacionalnih korporacija.

Reč je o povratku svetskom poretku zasnovanom na ravnoteži koja, kako tvrdi Henri Kisindžer u najnovijoj knjizi Svetski poredak, može spasti svet od srljanja u haos. U sadašnjoj situaciji koju karakteriše nered na međunarodnom planu neophodna je, naime, uspostava novog koncepta međunarodnog poretka. Nije stoga neobično što će, kako je nagovešteno, Kisindžer biti jedan od Trampovih spoljnopolitičkih savetnika. Uspostavljanje balansa, koji je po njegovoj oceni izgubljen, predstavljaće prioritet Bele kuće. Pri tome je bitno shvatiti da glavnu opasnost Kisindžer ne vidi u mogućoj konfrontaciji država koliko u sve oštrijoj konkurenciji suprotstavljenih regiona. U tom smislu, on naglašava da traganje za novim regionalnim poretkom ne bi trebalo da se pretvori u dominaciju jedne sile, čak i pod prividom nekakvog poretka, jer bi to moglo dovesti do krize u ostatku sveta. Kakvoj će ravnoteži težiti Vašington možemo da naslutimo iz Kisindžerovog zaključka da je potrebna koherentna strategija uspostavljanja koncepta poretka unutar različitih regija, pri čemu je neophodno da se one dovedu u međusobnu vezu. (Kissinger, Henry: World Order, Penguin Press, 2014, New York, p. 371)

Svet se očigledno nalazi na pragu preoblikovanja međunarodnog poretka. Hoće li to preoblikovanje doneti nešto pozitivno Evropi, ostaje da se vidi. Kada je reč o Balkanu, poslednji je čas da se uspostavi poredak u regionu koji ne bi bio zasnovan na hladnoratovskim povicima koji već danas podsećaju na devedesete!

*Diplomata u penziji