Против Дејтона су били они који су га стварали

У новијој историји српског народа нема вреднијег достигнућа од Републике Српске. Наравно, ту мислим на конфликтна подручја.

Дејтонски споразум је био праведан документ. Он јесте предвиђао да се ми повучемо на 49 одсто територије БиХ, иако смо до тада држали 72 одсто, али није величина важна, важан је квалитет, а оригинални Дејтонски споразум је пружао тај квалитет, давао државност РС, каже у разговору за „Политику” некадашња председница Републике Српске Биљана Плавшић.

Иако није лично учествовала у његовом стварању те 1995. године у Охају, Плавшићева је била прва која је морала да га примењује. У разговору за наш лист она говори о томе на какве је све претње и препреке наилазила с обе стране Дрине, ко је дозволио уништавање Републике Српске, какав је однос имала с другим челним људима РС Радованом Караџићем, Момчилом Крајишником, да ли је и ко могао спречити рат у БиХ, шта би саветовала Додика...

„Кад су ме питали западњаци, а кроз мој кабинет су прошли скоро сви председници и министри спољних послова запада, од Била Клинтона до Жака Ширака, ја нисам могла јавно да признам да сам одушевљена Дејтонским споразумом, али према ономе што је био наш циљ, зашто смо ми у миру формирали РС бојећи се да се не врати 1941, било је јасно да је Дејтон довео до нашег циља. Успех зависи од тога колико си се примакао циљу, а ми не да смо се јако примакли, него смо остварили свој циљ. Али, требало је то народу објаснити. Мени је највећа брига била војска. Ја сам ишла од касарне до касарне и тумачила Дејтонски споразум и говорила да је то једино добро решење.

Више пута сте рекли да сте били изненађени шта је остало од овог документа.

Ја нисам себи могла да дођем какву сам РС затекла када сам се вратила из Шведске 2009, колико је очерупана. По оригиналном документу РС и Федерација су биле као државе. У заједничкој надлежности су била само три министарства – за спољне послове, саобраћај и телекомуникације и економске везе с иностранством. Све остало, правосуђе, војска, полиција било је у надлежности ентитета.

У говору који сам одржала одлазећи с места председника РС 1998. године, када сам изгубила изборе, рекла сам свом наследнику Николи Поплашеном: предајем вам РС онаквом каква је по Дејтону, предајем вам РС у комаду. Тада је, рецимо, Брчко било наша територија. Након неколико месеци његовог мандата Брчко је постало дисктрикт. Тај суноврат надлежности РС ишао је страшно брзо, нарочито после 2003.  

Дакле, одговорност сноси и тадашње руководство РС?

Било је притисака на њих. Али, ако си преузео одговорност да водиш РС буди спреман и на притиске и да их издржиш.

Јесте ли причали с Поплашеним како се дешавало да се одузимају надлежности РС?
Он је био председник РС краће од годину дана, а по Дејтону је требало да буде две године. На своју инаугурацију крајем 1998. године у хотелу „Босна” позвао је и Војислава Шешеља. И сви амбасадори и гости из Сарајева кад су чули да је Шешељ дошао масовно су се окретали и враћали. То је била фатална грешка Поплашеног. Он је, доводећи Шешеља, забио нож у леђа РС.

Ви сте причали да је и на вас вршен притисак да не примењујете Дејтонски споразум, да вам је чак и прећено смрћу. Ко вам је претио?

Не бих да причам о томе. И Милошевић је радио против мене. И неки руководиоци из РС су ми претили. Против споразума су били они који су били у Дејтону.

Зашто?

Зато што је Дејтон подразумевао да Караџића више нема као председника.

А зашто је против био Милошевић?

Пошто су му говорили да је фактор мира на Балкану, а онда да је балкански касапин, он је споразум потписао под притиском Ричарда Холбрука и још неких. Ми смо му дошли за поткусуривање да би поново постао фактор мира. Дејтонски споразум се сад приписује Милошевићу. У суштини и јесте тако јер да није било њега не би имали овај Дејтонски споразум.

Ви сте имали врло лоше мишљење и о тадашњем руководству РС. О њима сте подједнако лоше мислили и ви и Милошевић?

Јесте. Исто онако као што је он био уцењен, исти метод је он применио на њих. Мене није могао да уцењује. Звао ме чак да пређем у Београд јер је, како је рекао, Бањалука мала средина за мене, али сам то одбила.

Када сте ви преузели руковођење РС 1996. године стигла је оптужница из Хага Караџићу?

Да. Ја сам разговарала с Медлин Олбрајт, она је била вољна да под тепих стави случај Караџића. Али, како ми је рекла, он њима није дао да га забораве. Јер дао је интервју неком грчком листу, а морао је да преда дужност и као председник РС и као председник СДС-а и да заћути. Ја сам питала Караџића што сте дали интервју и испричала му за предлог Олбрајтове, а он ми је рекао да ми забрањује да с њом причам.

Ви сте рекли и да за многе злочине нисте знали, да сте се као потпредседник РС за време рата бавили хуманитарном делатношћу, али да у Хагу то нико није хтео да посведочи. Зашто?

Због страшних притисака. Караџић је имао велику подршку. Ми смо имали лош однос јер је морао мени да преда дужност и тако би прошао свако да је био на мом месту.

Једино сте о Младићу имали лепо мишљење.

Зато што није био корумпиран. Али сам морала да га пензионишем јер је и за њега била подигнута оптужница.

У интервјуу једном шведском листу сте рекли да сте се „жртвовали и преговарали с оптужбом да бисте добили блажу казну”, а приликом признања сте изјавили да се осећате кривом јер сте морали да знате за злочине који су чинили Срби. Шта је истина?

И једно и друго. Ја сам се бавила хуманитарним послом. Када се тадашње руководство враћало с преговора нико ми ништа није говорио, ја питам, они неким својим пријатељима у Београду кажу све, мени ништа. Онда се мислим да за ову моју област ја то и не морам да знам. Нисам хтела да се понижавам да их питам сто пута. Мени је било важно да могу проћи конвоји с хуманитарном помоћи, да могу проћи избеглице. У признању сам рекла да нико није крив, најмање српски народ, само сам крива ја. Нисам желела да дозволим да ме годинама повлаче по судници, да доводе лажне сведоке, нисам им хтела пружити ту прилику.

Дакле, истина је да сте хтели и да вам се смањи казна, али и да сте се осећали кривом?

Ја о казни с њима нисам уопште разговарала. Тужилац ме питао да ли сам свесна да могу добити и доживотну казну. Они су знали да сам ја радила хуманитарне послове, али је требало све руководство РС, до нивоа председника владе, оптужити. Адвокат ми је рекао да има вероватноће да ћу ако признам добити мању казну и предложио да признам кривицу јер је то једини начин да ме не малтретирају. Признањем сам и себи олакшала. Да ли сам ја смела да кажем ја радим хуманитарне послове и мене треба само то да интересује? Ја сам крива, заиста крива што сам своје достојанство ставила на прво место. Ја сам била потпредседник и нисам имала право на то, требала сам нон стоп инсистирати на питању шта је на терену.

Зашто сте пристали да радите у таквом окружењу?

Једино сам могла да кажем да нећу бити потпредседник. Али било је то време рата, шта би Срби рекли. Обезглавили би се.

Бакир Изетбеговић каже да РС нема ни моралних ни правних и историјских аргумената за отцепљење од БиХ.

Он или је луд или је страшан покварењак. РС је међународно признао Дејтонски споразум.

Дакле, РС има право на референдума за одвајање?

Да, сваки народ има право на референдум.

И то не би било против Дејтона?

Ни говора.

Да ли би расписивање референдума довело до рата у БиХ?

Не би.

А до војне интервенције?

Ја мислим да не може због Русије. Она може да стави вето у УН.

Како бисте се понашали на месту Додика. Шта бисте га саветовали?

Ја бих ћутала, не бих давала изјаве само бих радила, направила бих РС као драгуљ. Никада не треба заборавити колико је висока цена постојања РС, колико је младих људи изгубило животе, колико је међу њима инвалида, колико се људи померило из својих кућа.

Шта мислите како ће вас после свега памтити историја?

(Уздах) Не знам. Сад ми је само смешно што сви као папагаји говоре о Дејтонском споразуму, а мене су хтели због њега да затворе и убију.