Вишак амбиција, мањак новца

„Ако НАТО има будућност, онда је та будућност условљена двема стварима”, изјавио је још 1989. године, у време спајања две немачке државе, Тед Карпентер са америчког института „Кејто”. По њему „први услов будућности НАТО-а јесте да то буде организација којом управљају Европљани, а да САД имају у њој незнатно већу улогу од формалног чланства, што практично значи одлазак америчких војника из Европе”. Други услов је да се „НАТО преусмери на задатке регулисања прелазног периода источноевропских друштава”.

Да ли је, дакле, дошло време за то? Има ли НАТО будућност?

Од свог оснивања 1949. године западни војни савез пролазио је кроз различиту динамику. Пре велике прославе у априлу 1999. у Вашингтону када је свечано обележено 50 година постојања и када је све одисало самозадовољством постхладноратовске победе, у НАТО се као последња укључила Шпанија и то још 1982. године. На педесетогодишњицу алијансе, уз крвави ватромет у Југославији, НАТО-у су приступиле Пољска, Чешка и Мађарска. На самиту НАТО-а у Вашингтону 1999. године дефинисана је и нова стратешка концепција савеза и поново зацртана социјална компонента „клуба”.

Нови стратешки концепт ставио је тада већи нагласак на војне интервенције у регионима као што је Космет, ако је потребно и без мандата Савета безбедности УН. Већ тада је било јасно да постоји динамика ширења савеза на Исток коју ће бити врло тешко зауставити, без обзира на то шта о томе мислила Русија. Ширење НАТО-а тада је представљено као дуготрајан процес, а не једнократни догађај. За нове, потенцијалне, чланове савеза прилично нејасно су формулисани критерији пријема: поштовање тржишне демократије и грађанске контроле над војском, минималне норме војне интероперабилности и спремност да се преузме пуна одговорност чланства у савезу. Нешто као „мени” или нека врста „рибњака” у којем се мешају политички савези и војне резерве и где Американци бирају у складу са својим потребама.

Јер, Америка је досегла неку врсту критичне војне масе коју карактерише софистицираност наоружања без премца, па Вашингтон сваки покушај партнера из НАТО да се у том сегменту прикључе више сматра за хендикеп него за адут. Утолико пре што су Европљани значајно смањили своје војне буџете, чиме су угрозили кредибилитет и кохерентност алијансе. Управо у том контексту генерални секретар НАТО-а Јап де Хоп Схефер недавно је изјавио како је само седам од укупно 26 чланица савеза достигло ниво од два одсто БДП за војне трошкове. Недостатак финансија и недостатак војника, уз неке нове страхове чланица алијансе биће и тема НАТО самита у Букурешту.

НАТО има проблем који погађа и ЕУ, једноставно нема довољно војника. Око 40.000 војника савеза налази се у Авганистану и још 17.000 војника је на Космету и то је практично плафон пренапрегнутости алијансе. Терет тога је за неке чланице савеза постао претежак и прескуп, јер оне саме сносе трошкове за своје војнике. Јап де Хоп Схефер покушао је да промени финансирање мисија тражећи да се прошири систем заједничког плаћања, при чему би све чланице давале финансијски допринос, чак и ако не шаљу своје војнике, али то није прошло.

Ствар је прилично болна и око „Снага за брзе интервенције”, које je требалo да делују као „ватрогасци” у служби НАТО, али за такве трупе нису обезбеђени потребни војни капацитети. До самита у Букурешту чланице НАТО-а требало је да ставе на располагање додатних 25.000 војника за те трупе, али од тога нема ништа.Да јавна бламажа буде избегнута још на самиту у Риги крајем 2006. године побринули су се Американци, који су тада у последњем тренутку обећали својих 3.000 војника. Али ни ти војници никада нису стигли у НАТО структуру, јер ни Американци више нису били за тако нешто и заинтересовани. Јер, САД једва да обезбеђују довољан број војника за Ирак.

По свему судећи време за велике и амбициозне пројекте је прошло и иза леђа Јап де Хоп Схефера већ се воде дискусије како треба да изгледа права трансформација НАТО-а. У коалицији „вољних”, принципу који су Американци развили за рат у Ираку и који је скоро довео до поделе у савезу, сада многи виде и једину реалну могућност да се обезбеди будућност НАТО-а, не само као војног савеза већ и као дела једне широке мреже за интервенције широм света.

У предвечерје самита у Букурешту појављују се и нова страховања неких чланица НАТО-а за своју безбедност. Норвешка страхује да би је алијанса оставила на цедилу у случају сукоба са Русијом око заједничке копнене границе и проблема у Баренцовом мору. Ту су и спорна рудна богатства испред обала острва Свалбард, а ту је и риболов.

Што се тиче Чешке и Пољске, које сумњају у солидарност осталих чланица савеза око предвиђеног америчког система АБМ на територијама те две државе, Праг и Варшава траже да се члан 5. правилника НАТО-а о пружању помоћи у случају рата уздигне на ниво званичне доктрине алијансе. Остале земље за сада о томе ћуте. Све у свему, пред самит у Букурешту НАТО је пред великим изазовима, али има и грдних проблема. За Србију је тај самит интересантан и по томе што ће неке од бивших југословенских република вероватно добити позив за чланство. Србија ће то гледати са стране, као да гледа поновну удају свог некадашњег брачног партнера...

Мирослав Лазански

-----------------------------------------------------------

Подобност за оружје

Први потез Вашингтона после признања нелегалне независности Косова и Метохије био је да овој „држави” омогући увоз америчког оружја. Одлуку о томе прошле недеље потписао је председник Џорџ Буш, образложивши је потребом да се „ојача безбедност Сједињених Држава и унапреди мир у свету”.

Исто образложење Буш је дао и кад је потписао одлуку о „подобности Србије и Црне Горе да прими одбрамбена средства и услуге” и упутио је државном секретару. Разлика је у томе што је ова одлука донета више од две године по паду Слободана Милошевића и поновном успостављању дипломатских односа Вашингтона и Београда - у мају 2003. године.

То што су САД пожуриле да свега месец дана пошто су званично признале Приштину дозволе извоз оружја у „Републику Косово” није само редак случај у историји дипломатије, већ и порука да ће Албанци имати војску и да би јужна српска покрајина у будућности могла да постане део НАТО-а.

С. Р.

-----------------------------------------------------------

„Здружена сила”, а не „Милосрдни анђео”

Прави, односно званичан назив операције НАТО у СР Југославији 1999. године био је „Здружена сила”, а не „Милосрдни анђео”, како се код нас најчешће именује. Акција бомбардовања код нас је крштена и као „Морални императив”, „Одлучна акција” и „Хумани анђео”.

„OperationAlliedForce”, како гласи назив НАТО операције у оригиналу, могло би да се преведе и као „Операција Савезничка сила”.

Сасвим је могуће да је прву грешку направио тадашњи кинески председник Ђијанг Цемин. Како су пренели медији у Пекингу, он је приликом посете Италији 25. марта 1999. употребио управо фразу „племенити анђео”.

„Најгоре је што ће у бомбардовању које су САД назвале „Операцијом Племенити анђео”, живот и иметак изгубити многи невини цивили”, рекао је тада Ђијанг, а ту изјаву је пренео и Танјуг. Исти израз наредних дана почели су да користе представници Војске Југославије.

Забуна око имена операције настала је вероватно због назива оног дела операције под којом су америчке снаге учествовале у заједничкој акцији алијансе. Она се звала „Племенити наковањ” – „NobleAnvil”, па је неко реч „anvil”, по свему судећи, погрешно разумео и од „наковња” је постао „анђео”.

Према саопштењима Пентагона, снаге за „Операцију Племенити наковањ” биле су спремне у фебруару 1999. године, акција је почела 24. марта, а завршила се 20. јула.