Мрља Сирије на Обамином легату

По цену оптужби да је неодлучан, страшљив и попустљив, Барак Обама избегао је да понови милитаристичке авантуре свог претходника, али је САД ипак увукао у рат у Сирији коју је оставио у општем расулу и све даље од домашаја америчке спољне политике.

Проблеми су почели у Ираку одмах пошто је 2011. повукао америчке војнике. Председнику се на терет ставља да је, штитећи шиитску власт у Багдаду, допустио маргинализацију значајног дела ирачког сунитског друштва.

Његова администрација пропустила је да примети милитантну групу коју је створило сунитско незадовољство. Исламску државу је у јануару 2014, у интервјуу магазину „Њујоркер”, омаловажавајуће поредио с „првом поставом кошаркашког тима колеџа који би да игра у НБА лиги”. Каква колосално погрешна процена!

Када је коначно разумео да је проблем настао због лоше владавине у Багдаду, када је Пентагон закључио да ИД опасно спаја „идеологију, софистицираност стратегије и тактичког војног јунаштва”, било је касно. Исламска држава постала је најбогатија, најорганизованија и најбруталнија терористичка формација која је за само неколико месеци 2014. изменила мапу Блиског истока.

Обама је потом олако обећавао да ће уништити исламисте. Калкулисао је анализирајући различите опције – све док опције нису укинуте. На крају је прво послао бомбардере на исламисте по Ираку, а убрзо после тога је први пут америчке војне снаге ангажовао и на небу изнад Сирије.

У Сирији је још 2009. стартовао са идејом промене режима и рушења сиријског председника Башара ел Асада, али је првом циљу морао да придружи и други – уништавање исламиста.

Сирија је претворена у главни полигон за тестирање Обамине доктрине ослонца на локалне савезнике и избегавања слања „америчке чизме”. То што се одупро притисцима америчких јастребова и неких милитантних савезника оправдало је Нобелову награду за мир коју је добио на почетку мандата, али се показало недовољним да скине Асада са власти и уништи исламски калифат.

Критиковали су га што је пропустио да на време наоружа опозицију и оптуживали да је одсуством прихватљиве алтернативе Асадовом режиму и индиферентношћу према патњама милиона Сиријаца допринео фрагментацији опозиције и омогућио продор екстремиста.

Ослањао се на „умерене” побуњенике, обучавао их и наоружавао трошећи милијарде долара, да би се испоставило да се ради о непоузданим савезницима који су мењали стране и не једном добијену опрему и оружје односили исламистима.

Посебно су га критиковали због неодлучности да енергичније војно интервенише када је погазио раније дато обећање да ће то учинити уколико Асадов режим пређе „црвену линију” – употреби хемијско оружје. Јавили су му да се то догодило – што никад није доказано – али он се мудро уздржао.

Руска војна интервенција септембра 2015 , уз помоћ иранских и либанских шиита, окренула је ратну срећу на Асадову страну. Децембарски пад Алепа у руке режима означио је крах Обамине политике. Чињеница да он напушта Белу кућу а да Асад и даље влада у Дамаску, да остаје важан играч у политичкој транзицији Сирије, потврђује да Обама није имао јасан план како да оствари своју жеље.

Рат у Сирији далеко од тога да је завршен, али Асад је успео да своје директне противнике пошаље у прошлост. Расцепкана опозиција ће се можда повући у илегалу и герилским акцијама покушавати да угрози режим, али она више није претња. Штавише, уколико се због опстанка буде приближавала џихадистима, изгубиће сваки легитимитет, посебно уколико режим консолидује контролу.

Владимир Путин је уз минималну цену блокирао Обаму, омогућио Русији средишну улогу у било каквом решењу о прекиду грађанског рата и останак у Сирији, а конфликт је умешно искористио да потврди намеру Кремља да не допусти да буде гурнут на маргину било каквих глобалних збивања.

Обама је годинама инсистирао да Сирија није од велике стратешке важности за Америку, али убацивање Русије у регион потврђује погрешност ове процене. САД ризикују приступ енергији, способности да се директно боре против тероризма, капацитету да штите Израел. Угрожавају односе са Турском, Ираном и Саудијском Арабијом.

На крају Обамина два мандата Сирија је у катастрофалном стању. Више од 400.000 погинулих, 11 милиона без дома, расељених по земљи и у избеглиштву по Блиском истоку и Европи. Тешко је разумети зашто његова администрација није успела да учини готово ништа суочена са највећом избегличком кризом после Другог светског рата. „Историја никада неће опростити Обами оно што је учинио сиријском народу”, изјавио је недавно један од опозиционих лидера „Волстрит џорналу”.

Резултат је изостао и у борби против Идила. Територије калифата се смањују, али ИД преко тероризма наставља да оркестрира смртоносне ударце и инспирише „усамљене вукове” потврђујући да као идеологија неће нестати.

Обамина сиријска стратегија није једина која тамним тоновима сенчи његов легат. Одобрио је интервенцију у Либији и блаконаклоно посматрао рат у Јемену. Поново се упетљао у Ирак где је упутио 5.000 војних саветника. Покварио је односе са Израелом а није их поправио са Арапима, па се придружио дугој листи америчких председника који су неуспешно покушали да реше израелско-палестински сукоб.

Да ли овоме довољно парира то што је ликвидирао Осаму бин Ладена, спречио велике терористичке нападе на Америку, склопио историјски споразум о нуклеарном програму са Ираном, дипломатски се отворио према Куби и Мјанмару?

На историји је коначна реч. Не можемо са апсолутном сигурношћу да препознамо које ће елементе Обамине политике будући историчари хвалити а које критиковати. Више је вероватно да ће историја према његовој блискоисточној политици бити сурови судија.