Социјалисти могу где не могу радикали

Само осам година од пада Милошевићевог режима, социјалисти су на корак од тога да постану странка прихватљива за сарадњу и најжешћим опонентима из ДОС-а. Радикали, као други синоним за мрачне деведесете, иако су на власти провели много мање времена него социјалисти, још су далеко од опроста за грехе из прошлости.

Цена Социјалистичке партије Србије, која би после мајских избора могла да се нађе у улози странке са највећим коалиционим потенцијалом, нагло је скочила због раскола у коалицији Демократске странке и Демократске странке Србије.

И без званичног одрицања од оснивача странке Слободана Милошевића и његове политике (на чему је ДС инсистирао пре четири године у време прве Коштуничине владе којој је СПС давао мањинску подршку) социјалисти су, званично, „еволуирали” до прихватљивог партнера за ДС, а незванично, чак и за Либерално-демократску партију.

Функционери странке Чедомира Јовановића у незваничним разговорима тврде да би, ако Тадић не успе другачије да направи владу, „прогутали” аранжман по коме би ЛДП и СПС пружали подршку мањинској влади ДС-а.

ДС и странке окупљене око ње, међутим, још нису спремне да амнестирају и Српску радикалну странку. Томе, вероватно доста доприноси и чињеница да је лидер радикала жив и да му се суди у Хагу. Међутим, за „неподобност” радикала и подобност социјалиста, сматрају аналитичари, пресудна је чињеница да су радикали најјача странка у Србији, а СПС једна од оних са највећим изгледима да прескочи цензус.

Да ДС и странке окупљене око њега данас праве велику разлику између социјалиста и радикала, јасно је из изјава највиших званичника ове странке. И сам лидер ДС-а Борис Тадић последњим изјавама дао је до знања да Шешељеви и Милошевићеви следбеници више нису исто.

Потпредседник владе Божидар Ђелић и функционер ДС-а прексиноћ је на ТВ Панонија био јасан – сарадња са СРС-ом је апсолутно искључена, а са социјалистима „могућа, али мало вероватна”.

Можда и због тога што социјалисти данас (за разлику од пре четири године када их је из политичке смрти „реанимирао” Војислав Коштуница увлачећи их у систем кроз мањинску подршку његовој првој влади) имају веће апетите и надају се уласку у извршну власт.

Ова странка, како тврде њени функционери од последњих парламентарних избора, више неће никоме пружати мањинску подршку.

Иако би бреме прошлости које на леђима носи СПС требало да буде веће од оног које оптерећује радикале, тренутна „политичка тежина” социјалиста, од око пет одсто, чини их пријемчивијим за сарадњу.

Социјалисти, наиме, не могу да преотму али могу да припомогну власт.

– Радикали су довољно јаки да представљају контрапункт. Они су конкурент – каже социолог Владимир Вулетић са Филозофског факултета у Београду.

Социјалисти су сада пожељан коалициони партнер, како каже Вулетић, због малог рејтинга који их не ставља у улогу конкурента, али их ставља у позицију језичка на ваги између два блока који предводе ДС и СРС. Уз то су се, додаје он, у међувремену кадровски обновили и подмладили, за разлику од радикала.

– А значајно је и то што су се социјалисти у последње време приметно уздржавали од бомбастичних изјава– истиче Вулетић.

Предност социјалиста у односу на радикале јесте мали рејтинг, који умањује њихов уцењивачки потенцијал, сматра политиколог Зоран Стојиљковић.

– Социјалисти неће много тражити нити много затезати – објашњава он.

Стојиљковић сматра да је социјалистима сада најважније да прибаве „легитимацију” системске странке са демократским предзнаком који би им за домаћу употребу донела сарадња са ДС-ом. На међународном плану епитет демократске зарадили би уласком у Социјалистичку интернационалу у којој се већ налази ДС.

Према незваничним информацијама ДС је и раније размишљао о аранжману са социјалистима и као противуслугу нудио подршку за улазак СПС-у у ову организацију странака леве оријентације.

Због тога, како оцењује наш саговорник, социјалисти вероватно неће условљавати своју подршку питањима као што су Хаг и Косово, поготово што решење ових проблема не очекује тако скоро.

Како се мењао однос демократског блока према социјалистима од 5. октобра 2000. године до данас најбоље илуструје чињеница да је Коштуничин ДСС успео (заједно са Г17 плус) да преживи сарадњу са социјалистима без већих губитака, а да би их флертовање са радикалима могло скупо стајати. Странка премијера би због „толеранције” према радикалима могла трајно да изгуби место на оној страни политичке сцене коју заузима такозвани демократски блок.

На упражњено место би, тврди Вулетић, могао да ускочи СПС и у циљу очувања свог коалиционог капацитета, они се до самих избора неће изјашњавати којој опцији су ближи остављајући отвореним све опције. То не треба очекивати ни од ДС-а, али ни од осталих учесника на изборима, како због потенцијалних партнера, тако и због гласача осетљивих на овакву врсту сарадње.

Најаву сарадње доскорашњих противника, сматра Стојиљковић, једнако би могли да казне и гласачи ДС-а и СПС-а.

Али већ на следећим изборима, овакве коалиције могле би да буду уобичајена пракса за странке и нормална ствар за гласаче.