Јакшић – у прилог Ђукановићу

Повод за овај коментар је текст „Експлозивни молебан” Бошка Јакшића, у коме је аутор успео да сублимира титоистичку политичку подобност с либералном политичком коректношћу, а све на штету Срба. Јакшић се окомио на митрополита Амфилохија испаљујући многобројне отровне стрелице: од наводно скандалозних речи на Ђинђићевој сахрани, преко оцене да је „предводник милитантног крила цркве” и да руши „секуларну државу”, па до стереотипа о „благосиљању убица” деведесетих. Шта је то у митрополитовом наступу потакло аутора „Политике” да овако рафално испуца дисквалификације које готово по правилу нису поткрепљене аргументима?

Митрополит Амфилохије је у храму у беседи рекао да је црногорско „признање Косова издаја”, док Јакшић то пребацује на Србију па и да се тиме ни мање ни више него поткопава „свети” Бриселски споразум. А такви ставови „врха цркве”, по њему, гурају Србију на пут колизије са суседима.

Што се тиче црногорског признања независности Косова, оно је било нож у леђа не само Србији већ и црногорској традицији „чојства и јунаштва”. Верујемо да Срби у Црној Гори деле став митрополита о томе, али и многи који су привржени Миловом режиму сматрају да је то било срамотно. Не знамо шта је Јакшић очекивао да митрополит Амфилохије каже – да можда благослови режим за такво антисрпско дело.

Друга, за Јакшића, болна митрополитова тврдња јесте да Црну Гору држи „шачица кулака који су је опљачкали и обогатили се преко ноћи”. Наравно, он је довољно интелигентан да је не негира јер то је свима позната истина, већ по опробаном рецепту спочитава Амфилохију мешање у политику. Овде сви могу да се баве нашом политиком – и политичари, и новинари попут Јакшића, и НАТО лобисти попут Милићке, и страни амбасадори, само СПЦ не сме да има „политичке изјаве”. Јакшић чак замера нашој држави што се не ограђује од оваквих изјава. У исти кош сврстава и патријарха Иринеја, чије изјаве тумачи као ратоборне и као мешање цркве у државне послове. Аутор тиме показује да не разуме концепт секуларне државе који подразумева одвајање цркве од државе али не и спутавање слободе говора било кога, па и представника цркве. У САД су католичка и православна црква, али и протестанти и јеврејска заједница, активно учествовали и на недавним председничким изборима позивајући своје вернике да (не) гласају за неког, па то нико не сматра за подривање секуларне државе. То што Јакшић сматра за подривање „свете догме” секуларности у за њега узорној Америци није никакав проблем.

Трећа „јерес” по стандардима либералне и глобалистичке коректности јесте изјава митрополита у којој он каже да нови светски поредак може да се пореди с крсташким ратовима, инквизицијом, Наполеоном, фашизмом, нацизмом, комунизмом. Заиста је то велика дрскост да се доведе у питање свети и непогрешиви „нови светски поредак” и да се пореди са озлоглашеним крсташким ратовима, инквизицијом, Наполеоном, нацизмом и другим злим „измима”. Како се митрополит усуђује да овај „најбољи од свих светова” и векова буде „богохулно” упоређен с неким злим системима и појавама у историји! Уместо некаквог аргумента попут Фукујаминог о тријумфу неолибералног глобалног поретка као„крају историје”, Јакшић је омануо. Устврдио је нешто заиста чудно – да је у свим тим системима, осим комунизма, „црква имала важну, чак одлучујућу улогу”. Заиста необично непознавање историје када православну цркву доводи у везу са крсташким ратовима, инквизицијом и сличним историјским појавама и личностима попут Наполеона и Хитлера. А ако аутор меша православну и католичку цркву ни тада та теза нема везе с историјским чињеницама јер ни католичка црква није одговорна за Наполеона или за нацизам (осим веза са усташким покретом, но на то аутор очигледно није мислио).

За крај да се запитамо одакле такав текст у угледној „Политици”. Делује као наручен да се још једном говори против „српског милитаризма” и „милитантног крила СПЦ” који дестабилизује регион, а истина је да су Срби дискриминисани, а СПЦ на удару Миловог ауторитарног режима. Овакав текст иде наруку Милу Ђукановићу који све чини да угуши српски национални идентитет, али и грађанске и политичке слободе. Овакве ставове воле да прочитају и у неким страним амбасадама, а нарочито оно о „богохулним” нападима митрополита на глобалистичке „догме и светиње”. Поставља се питање зашто су Јакшићима увек криви Срби, СПЦ и Република Српска, а одговорност не види код Ђукановића, Тачија или Изетбеговића. Овде важи она да кад Србин жели да буде објективан (или нешто горе од тога) он пређе на позиције непријатеља.

Политички аналитичар