И-мејл из 18. века

Наш ноћни уредник Хранислав Николић, међу колегама познат као „Папи”, за следећу годишњицу „Политике” биће у заслуженој пензији, па ће тиме из редакцији отићи последњи актер једне новинске службе која је престала да постоји пошто јој је истекао рок употребе: такозваног телекс одељења у којем је Папи започео каријеру.

Другари из „телекса” су нам били „веза са вестима”: доносили су оно што је пристизало на  агенцијске телепринтере, ролне са извештајима наших домаћих и дописника из иностранства, са теле-фото машине осамдесетих у редакцију је ушао телефакс, а први компјутери су се уселили почетком деведесетих. Уочи смене векова уводимо и електронску пошту, да би последњи запослени у „телексу” свој радни век завршио пре нешто више од 10 година.

Информатичка револуција је изменила природу старих медија и створила неке нове. Оно што је међутим остало, то је важност вести и њиховог тумачења.

Нова троцифрена годишњица „Политике” је повод за подсећање да је данашња свеопшта повезаност коју нам омогућавају моћни компјутери које готово свако носи у џепу или ташни (и са којима може и да се телефонира) још нешто ново: пре него што смо постали затрпани лавином експресних информација, за вести је било потребно – много стрпљења.

Вест о једностраном проглашењу независности 13 британских колонија у Новом свету 4. јула 1776, чиме су створене Сједињене Америчке државе, у Лондон је стигла тек после више од месец дана, 10. августа исте године. Најхитнија вест 19. века, атентат на председника Линколна 14. априла 1865, из Америке је у Европу (Лондон) путовала 12 дана, поштанским парним бродом (први прекоокеански телеграфски кабл који је пренос вести драматично убрзао положен је годину дана касније).

Апетит за вестима постојао је одувек: вестима о исходу битака, смени владара, одласцима и приспећима бродова… Кроз историју, вести су имале исту функцију као и данас: подмазивачи економије и трговине, али и фактор политике.

Неку врсту поштанских служби које су коришћене и за преношење вести имала су сва царства, али је за ову прилику занимљиво подсећање на један заборављени систем комуницирања на даљину, који је био нека врста претече данашњег и-мејла, али без струје.

Реч је о „оптичком телеграфу” француског изумитеља Клода Шапа (он је смислио и појам „телеграф”) који је широм света примењиван од 1793. до 1846. То је систем који је почивао на мрежи међусобно видљивих торњева на међусобном растојању од пет до 20 километара.

Сваки торањ је био својеврсни дрвени семафор (и ту реч дугујемо поменутом Французу): на врху стуба била је пречка која је могла да се помера, а на њеним крајевима уз помоћ конопца подешавани краци. Све у свему, та померања су могла да формирају 196 различитих симбола. „Телеграфиста” у сваком торњу је дурбином посматрао сигнал који формира претходни и копирао га у својој станици, следећи би чинио исто… Порука је тако путовала брзином од једног до три знака у минуту.

Инфраструктура „оптичких телеграфа” изграђена је током неколико деценија широм Европе (у Француској она је имала 500 торњева и била дуга 5.000 километара) и Америке. Престала је да се користи кад се појавио електрични телеграф, а потом ће, захваљујући Тесли и осталим технолошким генијима, уследити бежични преноси сигнала, радио, па телевизија и на крају, највећи подухват цивилизације – интернет.

Припадник сам генерације спољнополитичких новинара и дописника из иностранства који су користили добар део данас музејских комуникационих техника. Без обзира на технологију, важило је правило да вест мора да буде не само брза него и важна и истинита, с тим што је данас, за већину медија, ово последње постало некако – небитно.