Радунов конкордат

Поводом текста „Јакшић – у прилог Ђукановићу”, од 24. јануараЦитат

Како није у стању да озбиљније досегне значење речи које пропагандистички трпа у компјутер, Бранку Радуну морам прво да захвалим на комплименту који ми је, из нехата, упутио када у тексту помиње моје дисквалификације. Тако је. Добио сам нову прилику да дисквалификујем црквена мешања у световну политику, да разоткријем реденике које владика Амфилохије носи испод скута уместо да проповеда хришћанско праштање.

Немам ништа против Радуновог приватног конкордата са Српском православном црквом и владиком Амфилохијем посебно. Да ли ставове здушно брани из уверења или подобности, уопште ме не занима.

Испаде да сам се „окомио” на митрополита црногорско-приморског спутавајући слободу говора његовог преосвештенства. Речитог владику тешко је спутати. Нека Радун настави да га брани из националистичке заседе заклоњене тамјаном – али задржавам себи право да кажем шта о томе мислим.

Може Радуну да се у стваралачком заносу учини да се ради о „дисквалификацијама које готово по правилу нису поткрепљене аргументима”, али му онда препоручујем да свој пара-аналитичарски мир наруши распитујући се код нешто обавештенијих људи и прегледајући ТВ записе.

Прво. Нису Амфилохијеве речи на Ђинђићевој сахрани биле „наводно скандалозне”. Биле су више него скандалозне. Мисле то и многи верници. Друго. Свако ко иоле прати СПЦ потврдиће поделе у Синоду на конзервативно и либерално крило. Амфилохије је милитантни предводник првог. Треће. Радун ми приписује „стереотип о благосиљању убица”. Није стереотип већ филмски запис о Аркановом одласку у рат.

Не бих да цензуришем Радунову колумнистичку проповед, али не бих да полемишем са његовим косовским опусом. Он је читаво реаговање и исписао да би себе препоручио као патриоту занетог „српским Јерусалимом” а мене прозвао као политичког јеретика.

Вратићу се на поенту мог текста коме су Амфилохијеве речи и обрачун са „шачицом кулака” у вођству Црне Горе биле само један од повода: критику мешања цркве у спољну и унутрашњу политику ове земље која би морала да поштује одвојеност државе и цркве.

Папа у Риму користи урби ет орби, обраћање граду и свету, да проповеда мир у Сирији, али избегава да икога појединачно оптужи за рат. Говори о проблемима сиромаштва и социјалним неправдама, али пажљиво се клони да не исполитизира цркву.

„Овде сви могу да се баве нашом политиком – и политичари, и новинари попут Јакшића, и НАТО лобисти попут Милићке, и страни амбасадори, само СПЦ не сме да има 'политичке изјаве'“, захуктало пише узнемирени Радун.

Тако је. Могу сви. И Јакшић, и Милићка. Може чак и Радун. Политика је приватна ствар. Сви грађани могу јавно да се баве политиком. Патријарх не може. Владика не може. Колико год Радун бранио њихово право на слободу речи.

Секуларизам није антирелигиозан, шизматичан. Он је цивилизацијско достигнуће. Када говорим о личним слободама мислим на француску револуцију, када говорим о моделу секуларности, мислим на Француску и њен закон из 1905. о раздвајању цркве и државе, на време када је прихваћен и мото Републике: слобода, једнакост, братство.

Концепт лаицизма тешко се успостављао, али је на крају победио. Не и код Радуна који је срочио и ову реченицу: „Аутор (Јакшић) тиме показује да не разуме концепт секуларне државе који подразумева одвајање цркве од државе али не и спутавање слобода говора било кога, па и представника цркве”.

Католички бискупи су уочи избора у Кенији прошле године стриктно забранили било какво бављење политиком. Црква није и не сме да буде политичка организација, још мање изборни штаб. Уверен сам да би укидање ограничења на политички ангажман цркве поткопало саме темеље мисије цркве и угрозило веровања многих парохијана.

Радун пише: „У САД су католичка и православна црква, али и протестанти и јеврејска заједница, активно учествовали и на недавним председничким изборима позивајући своје вернике да (не)гласају за неког, па то нико не сматра за подривање секуларне државе”.

Нико? Зато се и оглашавам. То јесте подривање вредности које су темељ секуларних политичких уверења. Исто сам мислио и у време када се бивши француски председник Николас Саркози у сусрету са папом Бенедиктом Шеснаестим – користећи аргументе слободе мисли – залагао за повратак вере у јавну сферу.

А то што се религија у Америци укључила у кампању може да захвали Доналду Трампу који позива на укидање пола века старог закона који црквама забрањује свако политичко организовање, иступања или јавну подршку кандидатима. Директно или индиректно. Радун ће морати много да чита не би ли чуо за „Џонсонов амандман” из 1954. и „слободу говора”

Радун се пита одакле мој текст у угледној „Политици”. Делује му као наручен, ваљда из сопственог искуства. Каже да ће моје ставове волети да почитају „у неким страним амбасадама”. Као да се његовом реаговању неће радовати у неким другим амбасадама.

„Овде важи она да кад Србин жели да буде објективан (или нешто горе од тога) он пређе на позиције непријатеља”, закључује Радун. Управо тако. Добар аналитичар мора да проникне у главу ривала, мада ризикује да у тој глави ништа не пронађе.

Свестан сам да се верски речник и позивање на Библију или Куран враћају у политички живот у разним деловима света, али Радунов памфлет неће променити моје дубоко уверење да цркви нема места у политици. Амин.