Време гнева

Пуно је људи данас забринуто поводом тога каква је година испред нас. Многи у свету и овде кажу да је 2016. била нарочито лоша имајући пре свега у виду ,,брегзит“ и избор Трампа за председника САД; томе се још додаје пад Ренција, успон многих десничара и смрт многобројних музичара и глумаца. Такве оцене третирају догађаје иза нас (нарочито прва два) као некакав инцидент, као пуку лошу срећу попут слабе руке у картама. Мало промишљенији приступ (мада не и много промишљенији) нам говори да је до крупних промена дошло због пораста популизма (Еурека!) и да се томе морамо ,,храбро супротставити”. Као објашњења за раст популизма нуде се: раст утицаја интернет медија (fake news), пропаганда Русије према Западу, расне тензије или некакав други неекономски разлог.

Међутим, 2016. се није десила случајно. Година иза нас је резултат веома дугог процеса глобализације која је, иако има својих добрих страна, очигледно довела до таласа изолационизма широм света. Рушење тржишних баријера међу државама је довело до нове поделе глобалног рада уз очекивану оптимизацију трошкова. Производња се преселила тамо где је рад најјефтинији а све већи профит одлази у неколико земаља. Велики јаз између богатих и сиромашних држава довео је до опасних и огромних миграција (не само са Блиског истока) у неколико западних земаља. Резултат је деструкција социјалног модела међугенерацијске солидарности и све већа концентрација капитала у рукама све мањег броја појединаца. Недавни извештај лондонског Oxfam-а са јасним доказима да 62 најбогатија појединца поседују имовину у вредности имовине половине човечанства (3,5 милијарде људи) показују сав бесмисао и злочиначки карактер данашње светске економије. Политика већег броја држава према сопственим грађанима данас зависи од процене међународних банака колико би таква политика допринела њиховој пословној политици.

Доналд Трамп није случајност, нити је то био ,,брегзит“. Такође, успон Фараџа, Лепенове, Бепа Грила, Герта Вилдерса или Петри Фрауке није се десио у друштвеном вакууму. Сви они су последица промашаја неолиберализма Запада и међународних финансијских институција у последњих 25 година. Трамп би требало да подигне споменик Бараку Обами зато што од 2008. године наовамо није ухапсио ниједног банкара са Волстрита већ је на спасавање истог потрошио 500 милијарди долара. Европски десничари су ,,политичка деца” Волфганга Шојблеа и његове фикс идеје о моралним јавним финансијама. Наведене политике су од средње класе направиле млевено месо и лак залогај за политичке лешинаре. Уместо разумевања за положај обичних људи у свету који се мења, владајуће елите су понудиле само ароганцију према необразованима, презир према устаљеном начину живота и обећање да ће једног дана, после много година одрицања, бити боље.

Оно што је породило политичке земљотресе 2016. године и што ће по свој прилици потресати свет ове године је гнев заборављеног, обичног човека. Срџба на елите које су од њега захтевале дуже радно време за мању плату, већи порез и подршку ратовима за нафту у земљама за које пре никада није ни чуо. Тај мали човек се осећа изданим од своје земље и попут Шекспировог Кориолана жели да сада он њу изда, да јој науди, да је казни. Он ју је казнио својим гласом на изборима јер му данас ништа друго није преостало, бирајући ,,људске Молотовљеве коктеле” за националне лидере. Гнев је сада испуштен у светску политику с великом вероватноћом да ће изазвати даљу ланчану реакцију, пре свега у Европи. Притом, није проблем у томе што у историју одлази једна неправедна и лицемерна идеологија већ у томе што ће лицемерје само скинути маску уљудности и приказати се у свом правом нечовечном лику.

Гнев у политици је историјски неизбежан, питање је само колико је оправдан и пожељан. Иако он често, као и данас, блокира рационално размишљање и пуно сагледавање проблема, он ипак мобилише људе у промени неприхватљивог статус квоа. У том смислу, јако је тешко прихватити демократију а не прихватити њене тамне стране, тј. ресентиман који доводи на власт агресивне популисте. Ипак, одговорност није на онима који гласају за промене већ на онима који су довели до тога да избор падне на популизам или да ствари остану какве јесу. Тако 1933. године нису били кривци само немачки грађани који су довели Хитлера на власт већ они који су створили предуслове за распад Вајмарске републике наметањем немогућих услова репарација Немачкој Версајским уговором, али и они који су у страху од раста левице изабрали нацисте као ,,мање зло” које се да контролисати. Уосталом, није бес најгора могућа емоција као политички лајтмотив. Најфаталнија је равнодушност; апатија која долази после убеђења да нада у промену не постоји, да нема алтернативе.

Алтернативе увек има, чак и у Србији. Гнева, и то оправданог, знамо да има напретек.

Центар за нову политику, адвокат