Ћутање камена

Исконска твар – камен. Ова реченица сумира идеје које ће са посетиоцима изложбе „Ћутање камена” разменити Рајка Бошковић, музејски саветник Музеја савремене уметности Београд, и то кроз избор од 33 скулптуре из збирке овог музеја, чији су аутори неки од најзначајнијих српских вајара 20 века. Поставка, која се отвара данас у 18 сати, у Легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, истиче изражајне могућности овог материјала, у савременом стваралаштву не много популарног, али довољно особеног и подстицајног да се у њему створе нека од најзначајнијих достигнућа у уметности.

– Радови су представљени кроз три целине. Прва под називом „Земља/камен/тло” указује на камен као могућност обликовања тла.  Другом „Тело/човек/двоје” истиче се суштинско својство камена: језгровитост и компактност, док се трећом названом „Лице/личност/лик” даје увид у могућности приказа човека на три начина, кроз личење, карактер и тип личности – објашњава др Рајка Бошковић.

Како додаје, за тему „ћутање камена” определила се јер тиме указује на битно својство камена у односу на говор бронзе, живописност дрвета, безобличност земље.

– Распричаношћу својих размахнутих облика, бронза нема дубоки мир спокојства који нуди камен. Сувише живописно, плаховито и пропадљиво, дрво нема ту димензију прочишћености површине и могућности свођења до саме бити идеје као камен. Глина, својом несталношћу, односно печена земља својом ломљивошћу и ја(р)ком бојом, која уноси димензију чулности и овоземаљске пропадљивости, не може у пуној мери достићи стање израза вечности које омогућава трајност, непроменљивост и постојаност камена. Камен, једноставно, речито ћути – истиче наша саговорница.

Уметнике чије је радове решила да изложи бирала је циљано и то тако што је све скулптуре извукла из „мрака” депоа, да би се за неке од њих одлучила сходно тишини, кључној особини материјала.

– Утишаност, загонетност, ванвременост. Језгровитост, целовитост, обједињеност. Камен не трпи изразите покрете који не одговарају његовој тежини, он захтева компактност, „призивајући” управо ове особине. Стога, одлучила сам се за ауторе као што су Душан Јовановић Ђукин, Сретен Стојановић, Ристо Стијовић, Војин Бакић, Олга Јанчић, Вида Јоцић, Ђорђије Црнчевић, Александар Зарин, Милун Видић, Нандор Глид, Коља Милуновић, Миодраг Дамњановић, Франо Кршинић, Лојзе Долинар – каже кустоскиња.

Чињеницу да крајем двадесетог и почетком двадесет првог века вајари ретко решавају да раде у камену она коментарише овако:

– Он јесте у савременом стваралаштву занемарен. Познајем доста уметника који се студиозно баве каменом, јер ко осети камен једном и схвати га, он му остаје веран цео живот, али су и они у запећку. На изложбама текуће сцене, такође, има мало камена. Један од разлога за ову лошу позицију видим у томе што је савремена тенденција у двадесетом веку била стварање у металу и гвожђу, због доступности и лакоће извођења и преношења. За камен је потребно више времена и средстава, теже га је излагати. Поред тога, у последње време преовладавају инсталације, па се камен, ако се употребљава, користи у том духу. Сматрам да овај материјал ипак, упркос ери нових материјала и одбацивања оних традиционалних, опстаје и остаје сведочанство чежње људског бића да остави траг и у простору, и у времену – закључује Рајка Бошковић.

Стручни скуп „О камену” биће одржан 1. марта, и на њему ће стручњаци из различитих области, пре свега историје и теорије уметности, ликовне и примењених уметности, али и археологије, геологије, петрологије, геоморфологије, конзервације и етнологије, говорити о вредности камена у природи, свакодневном животу и уметности, и о његовом значају у људском постојању од каменог доба до данас.