Функционисање нефункционалне државе

За разлику од осталих држава насталих од бивше СФР Југославије, Босна и Херцеговина има наметнутог високог представника, са широким овлашћењима. Он је ту да покаже како БиХ функционише по принципу полупротектората, те да се некако одржава као дете које тек учи да хода – климата се на ногама док се држи за прст, али ако га пустите, клатиће се напред-назад и стабилност ће му бити врло упитна.

И док три већинска, конститутивна народа у БиХ (Бошњаци, Срби и Хрвати) колико-толико живе у коректним комшијско/суседским односима, то се, ни у којем случају, не може рећи за њихове политичке представнике, који себе, по правилу, сматрају народним вођама. Од свих изрека изгледа да им је најмилија она „завади па владај”. Туђи неуспеси сматрају се личним успесима, док се властити погрешни потези прикривају. Недавно ускраћивање визе Милораду Додику за одлазак на инаугурацију новог председника САД код политичара у Федерацији је дочекано с одушевљењем, санкције које су му одређене сматрају се као почетак његовог краја, заборављајући свесно коликом је броју званичника из БиХ, из сва три народа и свих политичких опција, у последње две деценије био забрањен улазак у ову државу. Ево само један пандан Додику – Харис Силајџић.

Важно је да народ не размишља у каквој накарадној држави живи, јер кад се суочи с чињеницама, може почети да реагује и другачије, а не само савијањем кичме. Међутим, колико год кичма била савитљива, има одређени, критични момент који се зове тачка пуцања. А на политичарима, то јест народним вођама, јесте да сагледају стварну ситуацију и удаљеност од те тачке.

Босна и Херцеговина је држава састављена од два ентитета у којима живе три конститутивна народа. Сваки конститутивни народ има по једног члана председништва, који се ротирају на месту председавајућег, дакле – има три председника. Федерација има десет кантона, Република Српска је конституисана без кантона. Дакле, БиХ има, укључујући и Дистрикт Брчко, укупно 14 влада у којима су 183 министарства. Сваки ентитет има своју полицију. Функционишу два засебна пензиона фонда, три различита образовна система и три академије наука. У БиХ постоје три електропривреде, као и три телекома. За радничка права боре се чак 134 синдикалне организације, а борци из ослободилачког, домовинског и отаџбинског одбрамбеног рата заступљени су у педесетак борачких удружења. Сваки запослени треба да заради плату за себе и за једног пензионера, којих је око 650.000. Само је мало мањи број радно способних а незапослених. Ваља нахранити више од 70.000 државних службеника. Велики број упослених у државној администрацији има веће месечне трошкове телефона него што су просечне пензије.

Званични кажу да половина становништва БиХ живи на граници сиромаштва. Међутим, пошто је и та „граница” растегљива, у стварности су две трећине становништва са само два оброка дневно. Дакле, на ивици глади. А оних баш сиромашних, који без помоћи добрих људи и народних кухиња не би могли да преживе, из дана у дан је све више, али је тешко прецизирати колико их је.

Пред изборе из свих политичких партија, којих је у БиХ више од стотину, обећавају пораст стандарда, благостање и велики број новозапослених. Уочи избора 2014. из највеће странке у Федерацији – СДА стигло је обећање да ће бити запослено, ни мање ни више, него 100.000 људи. Међутим, математика им не иде у прилог – уз миноран број новозапослених у БиХ, чак ни уз помоћ Немачке, Холандије, Норвешке и Шведске – земаља које највише примају наше младе кадрове, па и кад им се додају прекоокеанске земље, досад нису запослиле иоле значајнији проценат од обећаног броја. Али, до идућих избора је још далеко, не треба сувише бринути због неиспуњених обећања, изнаћи ће политичари начин да се народи додатно заваде и да буду срећни да нема новог рата. Уосталом, ко још води рачуна о празним обећањима? Народ не може ни пожелети онолико колико им политичари могу обећати.

* Члан Удружења новинара БиХ