Funkcionisanje nefunkcionalne države

Za razliku od ostalih država nastalih od bivše SFR Jugoslavije, Bosna i Hercegovina ima nametnutog visokog predstavnika, sa širokim ovlašćenjima. On je tu da pokaže kako BiH funkcioniše po principu poluprotektorata, te da se nekako održava kao dete koje tek uči da hoda – klimata se na nogama dok se drži za prst, ali ako ga pustite, klatiće se napred-nazad i stabilnost će mu biti vrlo upitna.

I dok tri većinska, konstitutivna naroda u BiH (Bošnjaci, Srbi i Hrvati) koliko-toliko žive u korektnim komšijsko/susedskim odnosima, to se, ni u kojem slučaju, ne može reći za njihove političke predstavnike, koji sebe, po pravilu, smatraju narodnim vođama. Od svih izreka izgleda da im je najmilija ona „zavadi pa vladaj”. Tuđi neuspesi smatraju se ličnim uspesima, dok se vlastiti pogrešni potezi prikrivaju. Nedavno uskraćivanje vize Miloradu Dodiku za odlazak na inauguraciju novog predsednika SAD kod političara u Federaciji je dočekano s oduševljenjem, sankcije koje su mu određene smatraju se kao početak njegovog kraja, zaboravljajući svesno kolikom je broju zvaničnika iz BiH, iz sva tri naroda i svih političkih opcija, u poslednje dve decenije bio zabranjen ulazak u ovu državu. Evo samo jedan pandan Dodiku – Haris Silajdžić.

Važno je da narod ne razmišlja u kakvoj nakaradnoj državi živi, jer kad se suoči s činjenicama, može početi da reaguje i drugačije, a ne samo savijanjem kičme. Međutim, koliko god kičma bila savitljiva, ima određeni, kritični moment koji se zove tačka pucanja. A na političarima, to jest narodnim vođama, jeste da sagledaju stvarnu situaciju i udaljenost od te tačke.

Bosna i Hercegovina je država sastavljena od dva entiteta u kojima žive tri konstitutivna naroda. Svaki konstitutivni narod ima po jednog člana predsedništva, koji se rotiraju na mestu predsedavajućeg, dakle – ima tri predsednika. Federacija ima deset kantona, Republika Srpska je konstituisana bez kantona. Dakle, BiH ima, uključujući i Distrikt Brčko, ukupno 14 vlada u kojima su 183 ministarstva. Svaki entitet ima svoju policiju. Funkcionišu dva zasebna penziona fonda, tri različita obrazovna sistema i tri akademije nauka. U BiH postoje tri elektroprivrede, kao i tri telekoma. Za radnička prava bore se čak 134 sindikalne organizacije, a borci iz oslobodilačkog, domovinskog i otadžbinskog odbrambenog rata zastupljeni su u pedesetak boračkih udruženja. Svaki zaposleni treba da zaradi platu za sebe i za jednog penzionera, kojih je oko 650.000. Samo je malo manji broj radno sposobnih a nezaposlenih. Valja nahraniti više od 70.000 državnih službenika. Veliki broj uposlenih u državnoj administraciji ima veće mesečne troškove telefona nego što su prosečne penzije.

Zvanični kažu da polovina stanovništva BiH živi na granici siromaštva. Međutim, pošto je i ta „granica” rastegljiva, u stvarnosti su dve trećine stanovništva sa samo dva obroka dnevno. Dakle, na ivici gladi. A onih baš siromašnih, koji bez pomoći dobrih ljudi i narodnih kuhinja ne bi mogli da prežive, iz dana u dan je sve više, ali je teško precizirati koliko ih je.

Pred izbore iz svih političkih partija, kojih je u BiH više od stotinu, obećavaju porast standarda, blagostanje i veliki broj novozaposlenih. Uoči izbora 2014. iz najveće stranke u Federaciji – SDA stiglo je obećanje da će biti zaposleno, ni manje ni više, nego 100.000 ljudi. Međutim, matematika im ne ide u prilog – uz minoran broj novozaposlenih u BiH, čak ni uz pomoć Nemačke, Holandije, Norveške i Švedske – zemalja koje najviše primaju naše mlade kadrove, pa i kad im se dodaju prekookeanske zemlje, dosad nisu zaposlile iole značajniji procenat od obećanog broja. Ali, do idućih izbora je još daleko, ne treba suviše brinuti zbog neispunjenih obećanja, iznaći će političari način da se narodi dodatno zavade i da budu srećni da nema novog rata. Uostalom, ko još vodi računa o praznim obećanjima? Narod ne može ni poželeti onoliko koliko im političari mogu obećati.

* Član Udruženja novinara BiH