У вези с „Политиком”

Питао сам Мирослава Радојчића зашто он у својим извештајима о трагедији није био „ја”, него је био „ми”. Он, популарни Мајро, имао је новинарску срећу да сретне прилично доброг познаника „авионског” председника САД Џонсона, именом Мајкла Џерија, и да од њега сазна мноштво занимљивих детаља из политичког и приватног живота неочекиваног првог човека Америке.

Дакле, у тексту интервјуа у нашем листу, обављеном у четири ока, Мирослав није био „ја”, него је био „ми”, који смо саговорника питали то и то.

„Колективизација”, млади пријатељу, насмејао се великан.

Него, нешто много важно, можда и најважније научио сам од комшије Мирослава:

„Редакција, свака па и наша, компликован је механизам. Састоји се од много сектора и служби, од неправично прецењених до неправично потцењених. Чувај се прецењених. Држи се графичара, од словослагача до метера, који обликују странице листа. Држи се стенографа као Земља Сунца. Телефониста и телепринтериста такође. Видим, почели су да те шаљу на све важније спортске догађаје. Упамти, кад се вратиш с пута, службе које сам ти побројао обрадуј пажњом у виду најскромнијег поклона, буди им другар у свакодневном ћаскању уз кафу. Е, кад те они процене, од тебе ће бити нешто, или неће. Мани се ’горњег дома’, у њему је и оаза сујетних, част ређим изузецима.”

Са саветима Мирослава Радојчића суочио сам се на првом кораку. За дневник Спорт сам извештавао седамдесет прве из Јужне Америке са турнеје наших клубова који су се тамо припремали, а трошкове па и зараду плаћали су од прихода остварених на утакмицама с великим клубовима.

Извештачима је у то време било много боље него данашњим колегама јер су могли изблиза да упознају спортски свет, пошто је било пара за путовања. Али, на другој страни, било је великих проблема. Везе са редакцијом, углавном телефоном, биле су за Риплија. По девет сати чекаш да те позове редакција! Незаборавне стенографкиње, госпође по природи својој и одане послу, Дана и Мица, договарале су се с нашом поштом да ме могу звати од кућа целе ноћи, са својих телефона, због временске разлике између два континента. Нађу те. Па се прекине веза. И тако до бесвести. Нису новине ниједном, благодарећи нама трома, остале без извештаја.

Успео сам у Боготи да пронађем једини телекс који је радио кад је тамо ноћ. У хотелу „Пекендама” се тај телекс налазио. Оператер је био тамнопути Пеле, по надимку. Услови су били: да врло ретким таксијем одем до земунице у којој је живео са сиромашном породицом, у четири сата ујутро, да му одмах оставим десет долара за породицу, да превалимо петнаестак километара до телекса, да га по обављеном послу вратим за нових десет долара, и тако свако јутро. Али да у редакцији није било незаборавних пријатеља, са Мићом на челу, који су дремали и дреждали бескрајно док се не јавим – од посла не би било ништа.

Светско првенство у Мексику, осамдесет шесте, моје друго од укупно седам, почео сам да радим са Политикиним великаном Ђуком Јулијусом. Он је имао кредитну картицу од наше Поште као стални дописник, а ја сам на пут отишао без картице. Он је имао један дневни коментар, а моје је било све остало: по дванаест, па и петнаест наслова дневно! Кад је видео колико материјала шаљем на рачун његове картице, и да ће тако бити месец дана, рационални Ђулио је нашу сарадњу обуставио. Нисам имао времена да се питам шта сад, него сам се послужио лукавством. У прес-центру комшије су ми била два весела млада Немца из неких мањих новина. Они би заједно радили на заједничком дневном коментару, предали би рукопис писан на писаћој машини девојкама из телекс-службе, и – правац ресторан. Вребао сам тренутак кад они крену ка пулту за предају рукописа, и стао у ред иза њих двојице. Кад су предали материјал, замолио бих да ми оставе своју кредитну картицу јер сам своју заборавио у хотелу, и они су ми са задовољством изашли у сусрет. Њихову картицу сам ископирао, предао свој дењак рукописа без проблема, и затекао сам их у ресторану. Вратио сам им документ, а потом су ме они, као млади новинари, питали шта ја то толико радим по цео дан. Наравно, спријатељили смо се уз чашицу. Тако сам ја извештавао Политику двадесет шест дана о трошку немачке државе. Али то је за Немце била сића.

Кад сам све ово, и овако, казао Ђуки Јулијусу, професионалцу екстра класе, рекао ми је: „Одлично, биће од тебе нешто...”

Догоди ми се на Карабурми, да ми скроз покисне протокол са утакмице ОФК Београд – Црвена звезда. Била је новембарска студен на ветровитој Карабурми, новинари се разишли после утакмице, остао још један телефон који дежурни поштар још није био искључио. Здомчам га, поштар ме пожурује, а мени цајтнот на врату. Диктирам стенографу и човеку какав се ретко среће у животу, Сави Вујићу, у ствари причам му причу о утакмици и промрзли поштар ми оте телефон. Сава је сместа узео оно заглавље са тимовима, именима судија, стрелцима голова од Танјуга, и мој извештај, у ствари извештај господина Вујића, у новинама би много бољи него што би био мој.

Веза с Политиком је посебно поглавље у каријери сваког новинара. Данас је технологија толико напредовала, да ти технички проблеми око веза са редакцијом не постоје. Што је веома олакшавајућа околност за младе колеге. Сад се, онако за себе, питам: да ли су „телефонске” новине биле значајније као „више наше” од данашњих, „компјутерских” новина које су „све мање наше, а све више интернетове?”

Где станују читаоци

Моја генерација је имала срећу да је Политика имала асове на светском нивоу који су својим високим способностима даривали и кућу и српски народ најзначајнијим прозором у свет. Политика је своје иконе гајила и одгајила. Данас не знам како стоји ствар с тим.

Од недостижног Предрага Милојевића, који је – због својих невероватних продора у професији, и надасве чуваром властите слободе која се „ни за какво благо не продаје”, како је још пре седам векова записано на дубровачкој тврђави Ловријенац – три пута протериван из своје државе и још четири стране, значајно је даривао Политикино читалаштво, и старо и младо, у својим не далеким него најдаљим годинама живота које људски створ може да замисли. Не знам како му се српско и Политикино новинарство одужило.

Само једном сам добио прилику да с њим прозборим реч-две. Своје последње рубрике волео је да на писаћој машини напише у соби Спортске рубрике. Сео сам мало даље, кришом пратећи да ли се мучи док пише, или му мисли теку као бистра вода. Ни папирић није имао пред собом. Кад је откуцао последње слово и извукао трећу шлајфну из машине, замолио ме је да позовем курира да дође по рукопис. Да се не би губило време, ја сам однео рукопис на спрат ниже и предао га уредницима. Кад сам се вратио, чика Предраг ми је захвалио и рекао да седнем за његов сто. С погледом у писаћу машину, казао ми је:

„Волим спорт, али не памтим да сам нешто о спорту написао. Него, ми старији треба да посаветујемо млађе. Видиш, да би успео као новинар, мораш да знаш где сваки читалац станује”, казао је, а онда подигао главу и ухватио ми поглед, да би ме упитао да ли знам шта то значи. Потом: „То значи да стално мислиш шта читалац тражи од новинара, шта му је потребно, и ако то разумеш, онда је тај читалац – твој. Ако му натураш своје теме, још по сваку цену, нећеш имати читаоце, трајаћеш кратко, ма колико те уредништво подржавало. Дакле, у службу читалаца, и само тако...”