U vezi s „Politikom”

Pitao sam Miroslava Radojčića zašto on u svojim izveštajima o tragediji nije bio „ja”, nego je bio „mi”. On, popularni Majro, imao je novinarsku sreću da sretne prilično dobrog poznanika „avionskog” predsednika SAD Džonsona, imenom Majkla Džerija, i da od njega sazna mnoštvo zanimljivih detalja iz političkog i privatnog života neočekivanog prvog čoveka Amerike.

Dakle, u tekstu intervjua u našem listu, obavljenom u četiri oka, Miroslav nije bio „ja”, nego je bio „mi”, koji smo sagovornika pitali to i to.

„Kolektivizacija”, mladi prijatelju, nasmejao se velikan.

Nego, nešto mnogo važno, možda i najvažnije naučio sam od komšije Miroslava:

„Redakcija, svaka pa i naša, komplikovan je mehanizam. Sastoji se od mnogo sektora i službi, od nepravično precenjenih do nepravično potcenjenih. Čuvaj se precenjenih. Drži se grafičara, od slovoslagača do metera, koji oblikuju stranice lista. Drži se stenografa kao Zemlja Sunca. Telefonista i teleprinterista takođe. Vidim, počeli su da te šalju na sve važnije sportske događaje. Upamti, kad se vratiš s puta, službe koje sam ti pobrojao obraduj pažnjom u vidu najskromnijeg poklona, budi im drugar u svakodnevnom ćaskanju uz kafu. E, kad te oni procene, od tebe će biti nešto, ili neće. Mani se ’gornjeg doma’, u njemu je i oaza sujetnih, čast ređim izuzecima.”

Sa savetima Miroslava Radojčića suočio sam se na prvom koraku. Za dnevnik Sport sam izveštavao sedamdeset prve iz Južne Amerike sa turneje naših klubova koji su se tamo pripremali, a troškove pa i zaradu plaćali su od prihoda ostvarenih na utakmicama s velikim klubovima.

Izveštačima je u to vreme bilo mnogo bolje nego današnjim kolegama jer su mogli izbliza da upoznaju sportski svet, pošto je bilo para za putovanja. Ali, na drugoj strani, bilo je velikih problema. Veze sa redakcijom, uglavnom telefonom, bile su za Riplija. Po devet sati čekaš da te pozove redakcija! Nezaboravne stenografkinje, gospođe po prirodi svojoj i odane poslu, Dana i Mica, dogovarale su se s našom poštom da me mogu zvati od kuća cele noći, sa svojih telefona, zbog vremenske razlike između dva kontinenta. Nađu te. Pa se prekine veza. I tako do besvesti. Nisu novine nijednom, blagodareći nama troma, ostale bez izveštaja.

Uspeo sam u Bogoti da pronađem jedini teleks koji je radio kad je tamo noć. U hotelu „Pekendama” se taj teleks nalazio. Operater je bio tamnoputi Pele, po nadimku. Uslovi su bili: da vrlo retkim taksijem odem do zemunice u kojoj je živeo sa siromašnom porodicom, u četiri sata ujutro, da mu odmah ostavim deset dolara za porodicu, da prevalimo petnaestak kilometara do teleksa, da ga po obavljenom poslu vratim za novih deset dolara, i tako svako jutro. Ali da u redakciji nije bilo nezaboravnih prijatelja, sa Mićom na čelu, koji su dremali i dreždali beskrajno dok se ne javim – od posla ne bi bilo ništa.

Svetsko prvenstvo u Meksiku, osamdeset šeste, moje drugo od ukupno sedam, počeo sam da radim sa Politikinim velikanom Đukom Julijusom. On je imao kreditnu karticu od naše Pošte kao stalni dopisnik, a ja sam na put otišao bez kartice. On je imao jedan dnevni komentar, a moje je bilo sve ostalo: po dvanaest, pa i petnaest naslova dnevno! Kad je video koliko materijala šaljem na račun njegove kartice, i da će tako biti mesec dana, racionalni Đulio je našu saradnju obustavio. Nisam imao vremena da se pitam šta sad, nego sam se poslužio lukavstvom. U pres-centru komšije su mi bila dva vesela mlada Nemca iz nekih manjih novina. Oni bi zajedno radili na zajedničkom dnevnom komentaru, predali bi rukopis pisan na pisaćoj mašini devojkama iz teleks-službe, i – pravac restoran. Vrebao sam trenutak kad oni krenu ka pultu za predaju rukopisa, i stao u red iza njih dvojice. Kad su predali materijal, zamolio bih da mi ostave svoju kreditnu karticu jer sam svoju zaboravio u hotelu, i oni su mi sa zadovoljstvom izašli u susret. Njihovu karticu sam iskopirao, predao svoj denjak rukopisa bez problema, i zatekao sam ih u restoranu. Vratio sam im dokument, a potom su me oni, kao mladi novinari, pitali šta ja to toliko radim po ceo dan. Naravno, sprijateljili smo se uz čašicu. Tako sam ja izveštavao Politiku dvadeset šest dana o trošku nemačke države. Ali to je za Nemce bila sića.

Kad sam sve ovo, i ovako, kazao Đuki Julijusu, profesionalcu ekstra klase, rekao mi je: „Odlično, biće od tebe nešto...”

Dogodi mi se na Karaburmi, da mi skroz pokisne protokol sa utakmice OFK Beograd – Crvena zvezda. Bila je novembarska studen na vetrovitoj Karaburmi, novinari se razišli posle utakmice, ostao još jedan telefon koji dežurni poštar još nije bio isključio. Zdomčam ga, poštar me požuruje, a meni cajtnot na vratu. Diktiram stenografu i čoveku kakav se retko sreće u životu, Savi Vujiću, u stvari pričam mu priču o utakmici i promrzli poštar mi ote telefon. Sava je smesta uzeo ono zaglavlje sa timovima, imenima sudija, strelcima golova od Tanjuga, i moj izveštaj, u stvari izveštaj gospodina Vujića, u novinama bi mnogo bolji nego što bi bio moj.

Veza s Politikom je posebno poglavlje u karijeri svakog novinara. Danas je tehnologija toliko napredovala, da ti tehnički problemi oko veza sa redakcijom ne postoje. Što je veoma olakšavajuća okolnost za mlade kolege. Sad se, onako za sebe, pitam: da li su „telefonske” novine bile značajnije kao „više naše” od današnjih, „kompjuterskih” novina koje su „sve manje naše, a sve više internetove?”

Gde stanuju čitaoci

Moja generacija je imala sreću da je Politika imala asove na svetskom nivou koji su svojim visokim sposobnostima darivali i kuću i srpski narod najznačajnijim prozorom u svet. Politika je svoje ikone gajila i odgajila. Danas ne znam kako stoji stvar s tim.

Od nedostižnog Predraga Milojevića, koji je – zbog svojih neverovatnih prodora u profesiji, i nadasve čuvarom vlastite slobode koja se „ni za kakvo blago ne prodaje”, kako je još pre sedam vekova zapisano na dubrovačkoj tvrđavi Lovrijenac – tri puta proterivan iz svoje države i još četiri strane, značajno je darivao Politikino čitalaštvo, i staro i mlado, u svojim ne dalekim nego najdaljim godinama života koje ljudski stvor može da zamisli. Ne znam kako mu se srpsko i Politikino novinarstvo odužilo.

Samo jednom sam dobio priliku da s njim prozborim reč-dve. Svoje poslednje rubrike voleo je da na pisaćoj mašini napiše u sobi Sportske rubrike. Seo sam malo dalje, krišom prateći da li se muči dok piše, ili mu misli teku kao bistra voda. Ni papirić nije imao pred sobom. Kad je otkucao poslednje slovo i izvukao treću šlajfnu iz mašine, zamolio me je da pozovem kurira da dođe po rukopis. Da se ne bi gubilo vreme, ja sam odneo rukopis na sprat niže i predao ga urednicima. Kad sam se vratio, čika Predrag mi je zahvalio i rekao da sednem za njegov sto. S pogledom u pisaću mašinu, kazao mi je:

„Volim sport, ali ne pamtim da sam nešto o sportu napisao. Nego, mi stariji treba da posavetujemo mlađe. Vidiš, da bi uspeo kao novinar, moraš da znaš gde svaki čitalac stanuje”, kazao je, a onda podigao glavu i uhvatio mi pogled, da bi me upitao da li znam šta to znači. Potom: „To znači da stalno misliš šta čitalac traži od novinara, šta mu je potrebno, i ako to razumeš, onda je taj čitalac – tvoj. Ako mu naturaš svoje teme, još po svaku cenu, nećeš imati čitaoce, trajaćeš kratko, ma koliko te uredništvo podržavalo. Dakle, u službu čitalaca, i samo tako...”