Трампова трансакциона спољна политика

У свом инаугурационом говору Доналд Трамп је најавио да ће водити политику „Прво Америка”, која значи унутрашњи развој Америке и крај наметања америчког стила живота другима. Послао је сигнал да Америка више неће посегнути за војном силом у циљу рушења и поткопавања недемократских режима у свету. Трамп намерава да заврши са уверењем да америчка сила има моралну одговорност у светском пољу безбедности.

Таква спољна политика би требалo да означи раскид с милитаристичком и агресивном природом америчке спољне политике и претпостави умерени изолационизам. Трампов дискурс одражава једну интенцију да се преокрене спољна политика у правцу радикалне измене улоге Америке у свету, затварањем и заштитом граница Америке. Тако нешто, како год, није могуће у потпуности, јер Америка не трпи недостатке јасних и објашњивих визија националних интереса. Амерички естаблишмент је навикнут да посматра америчку свемоћ као предуслов за светски мир. Тежиште је увек на пројекцији америчке хегемоније као једине поуздане одбране од угрожавања светског поретка. Постоји, шта више, широко распрострањено и дубоко укорењено уверење од Другог светског рата да економски и безбедносни интереси Америке напредују војним интервенцијама, ширењем демократије и јачањем савеза.

Америка је зависна од рата, како тврди Стивен Волт, откако је још од 1903. године постала велика сила, борила се у десетак ратова и учествовала у безброј војних интервенција. Са Трампом, промоција демократије која је усађена од Вудроа Вилсона у историји америчке спољне политике, најављено је да се завршава. „Ми смо бранили границе других народа, иако смо одбијали да бранимо наше, потрошивши милијарде и милијарде долара у иностранству, док је америчка инфраструктура западала у лоше стање и пропадала”, рекао је Трамп на инаугурацији. Истичући да питање јавног интереса америчког друштва превазилази потребу спољне политике, Трамп је потом додао: „Направили смо друге земље богатим, док су богатство, снага и поверење у нашу земљу нестали изнад хоризонта”. Шта више, Трамп у блиским и савезничким везама са остатком света, посебно Европом, види сметњу и претњу америчким интересима. „Од данас па надаље, биће само прво Америка”, закључио је Трамп.

Ипак, тако димензионирана спољна политика не представља савремени рецепт за америчку политику. Она је више повратак старој традицији деветнаестовековне доктрине изолационизма. Њен протагониста је био Џон Квинси Адамс, иначе творац Монроове доктрине који је, попут Трампа данас, тврдио да Америка никада не треба да прихвата обавезујуће дужности савеза и узајамну помоћ с другим државама у остваривању својих интереса. Поврх свега, познати су Адамсови диктати да не треба да се претерано јавно сарађује, притом да се и прекину везе са европским интересима и политикама, осим ако интереси напредују без ризика, са којима Трампови аргументи и закључци кореспондирају. Међутим, Америка је чак и као изолационистичка земља у прошлости увек задржавала унилатералално деловање, одговарајући на претње офанзивно, упадљиво, сукобљавајуће и готово увек експанзивно!

С обзиром на то да је садашњи амерички буџет за одбрану већи од наредних десет земаља заједно, остаје двозначно Трампово наглашавање да мир може да постоји једино кроз снагу, истакавши у више наврата потребу јачања америчке војне способности повећањем војног буџета, и то у тренутку када Америка страхује од Трампове обузетости неспокојством због слободне трговине, имиграната, муслимана и терориста. Разлог за појачавање војне моћи једино би могао да буде пројекција америчке моћи. Питање је зато каква ће будућност света бити ако се зна да Американци увек решавају своје проблеме не изолационизмом него ширењем свог утицаја и моћи.

*Докторанд на ФПН у Београду