Trampova transakciona spoljna politika

U svom inauguracionom govoru Donald Tramp je najavio da će voditi politiku „Prvo Amerika”, koja znači unutrašnji razvoj Amerike i kraj nametanja američkog stila života drugima. Poslao je signal da Amerika više neće posegnuti za vojnom silom u cilju rušenja i potkopavanja nedemokratskih režima u svetu. Tramp namerava da završi sa uverenjem da američka sila ima moralnu odgovornost u svetskom polju bezbednosti.

Takva spoljna politika bi trebalo da označi raskid s militarističkom i agresivnom prirodom američke spoljne politike i pretpostavi umereni izolacionizam. Trampov diskurs odražava jednu intenciju da se preokrene spoljna politika u pravcu radikalne izmene uloge Amerike u svetu, zatvaranjem i zaštitom granica Amerike. Tako nešto, kako god, nije moguće u potpunosti, jer Amerika ne trpi nedostatke jasnih i objašnjivih vizija nacionalnih interesa. Američki establišment je naviknut da posmatra američku svemoć kao preduslov za svetski mir. Težište je uvek na projekciji američke hegemonije kao jedine pouzdane odbrane od ugrožavanja svetskog poretka. Postoji, šta više, široko rasprostranjeno i duboko ukorenjeno uverenje od Drugog svetskog rata da ekonomski i bezbednosni interesi Amerike napreduju vojnim intervencijama, širenjem demokratije i jačanjem saveza.

Amerika je zavisna od rata, kako tvrdi Stiven Volt, otkako je još od 1903. godine postala velika sila, borila se u desetak ratova i učestvovala u bezbroj vojnih intervencija. Sa Trampom, promocija demokratije koja je usađena od Vudroa Vilsona u istoriji američke spoljne politike, najavljeno je da se završava. „Mi smo branili granice drugih naroda, iako smo odbijali da branimo naše, potrošivši milijarde i milijarde dolara u inostranstvu, dok je američka infrastruktura zapadala u loše stanje i propadala”, rekao je Tramp na inauguraciji. Ističući da pitanje javnog interesa američkog društva prevazilazi potrebu spoljne politike, Tramp je potom dodao: „Napravili smo druge zemlje bogatim, dok su bogatstvo, snaga i poverenje u našu zemlju nestali iznad horizonta”. Šta više, Tramp u bliskim i savezničkim vezama sa ostatkom sveta, posebno Evropom, vidi smetnju i pretnju američkim interesima. „Od danas pa nadalje, biće samo prvo Amerika”, zaključio je Tramp.

Ipak, tako dimenzionirana spoljna politika ne predstavlja savremeni recept za američku politiku. Ona je više povratak staroj tradiciji devetnaestovekovne doktrine izolacionizma. Njen protagonista je bio Džon Kvinsi Adams, inače tvorac Monroove doktrine koji je, poput Trampa danas, tvrdio da Amerika nikada ne treba da prihvata obavezujuće dužnosti saveza i uzajamnu pomoć s drugim državama u ostvarivanju svojih interesa. Povrh svega, poznati su Adamsovi diktati da ne treba da se preterano javno sarađuje, pritom da se i prekinu veze sa evropskim interesima i politikama, osim ako interesi napreduju bez rizika, sa kojima Trampovi argumenti i zaključci korespondiraju. Međutim, Amerika je čak i kao izolacionistička zemlja u prošlosti uvek zadržavala unilateralalno delovanje, odgovarajući na pretnje ofanzivno, upadljivo, sukobljavajuće i gotovo uvek ekspanzivno!

S obzirom na to da je sadašnji američki budžet za odbranu veći od narednih deset zemalja zajedno, ostaje dvoznačno Trampovo naglašavanje da mir može da postoji jedino kroz snagu, istakavši u više navrata potrebu jačanja američke vojne sposobnosti povećanjem vojnog budžeta, i to u trenutku kada Amerika strahuje od Trampove obuzetosti nespokojstvom zbog slobodne trgovine, imigranata, muslimana i terorista. Razlog za pojačavanje vojne moći jedino bi mogao da bude projekcija američke moći. Pitanje je zato kakva će budućnost sveta biti ako se zna da Amerikanci uvek rešavaju svoje probleme ne izolacionizmom nego širenjem svog uticaja i moći.

*Doktorand na FPN u Beogradu