Твитером на спиновање и обратно

Доналд Трамп има 20 милиона пратилаца на Твитеру и не пропушта нити један дан да твитом (кратком поруком садржаном у 140 карактера) не протумачи најважније догађаје. Трампови твитови су стилски у складу с његовим добро познатим јавним наступима и садрже лако схватљиве политичке поруке иза којих следи емотиван и кратак закључак: „тако, тако тужно; то ће се променити; веома лоше, веома нечасно, забавите се“ и сл. Често се објављују готово истовремено с медијским нападима на Трампа. Политички противници новог америчког председника, оличени у утицајним медијским кућама, били су намерени да оштете Трампов рејтинг у данима пред инаугурацију. Интензивно су у оркестрираним медијским нападима користили годинама усавршавану методологију „управљања перцепцијом“. Међутим, опробани дизајн медијског спиновања (чија је учинковитост, нажалост, и нама добро позната) у овој прилици, изгледа, није имао нарочиту убојитост. Најновији резултат анкете коју је објавила компанија за истраживање јавног мњења – „Расмусен рипортс” (једна од ретких која је Трампу доследно давала предност у предизборним сондирањима и тако показала своју методолошку супериорност), показује да 35 одсто америчких гласача верује да САД „иду у добром правцу“. Овакав оптимизам, истакнуто је у извештају, није забележен од фебруара 2013.

Енглески документариста Адам Куртис је у свом последњем филму „Хипернормализација“ установио да је осмишљена и у погон стављена нова метода „управљања перцепцијом“, чији је креатор Владислав Сурков, човек означен као најмоћнији Путинов „човек из сенке”. Према Куртису, инспирацију за рецепт контроле маса Сурков је пронашао у теорији позоришта, а Трамп је ову технику успешно опробао у својој изборној кампањи. Поједностављено, нови амерички председник је демонтирао етаблирани концепт: „Политичари лажу. Ми знамо да они лажу. Они знају да ми знамо. А ми ништа не радимо.“ Он је својим упадљиво неформалним политичким наступом, уз обиље међусобно искључивих ставова динамично мењаних у кампањи, створио конфузију у перцепцији просечног америчког бирача. И као резултат тога, збуњени грађанин означио је конвенционалног и етаблираног политичара углађених манира као мету. И одабрао оног другог! С друге стране, велике медијске куће се, заправо, обраћају само онима који безрезервно (и салонски) подржавају либералну доктрину из идеолошких побуда, тј. самима себи. И зато не успевају!

Упоредо, у Србији се понавља искуство тромог политичког рефлекса и дезоријентације у турбулентним временима светске политике. Српска интелектуална елита, барем у јавности, скоро без изузетка сагласна је у једном – феномен Трамп неће променити незавидну политичку позицију Србије. Непосредно вероватно и неће, јер српски брод испловљава из мале луке. Али, тако је створен аматерски провизоријум да нема рационалног разлога (људском) усхићењу због тешког ударца који је претрпео (нео)либерални поредак у САД.

Садашње америчко друштво је хиперполарисано и у њему је артикулисана социополитичка енергија која је отпочела, чини се, незаустављиву динамику. Наравно, ставови новог америчког председника осликавају политички дискурс који своју аутентичност дугује контрадикторности и конфузији коју креира. Но, изјаве попут „НАТО је застарела организација“, „неће бити лако одржати ЕУ заједно“, „људи желе сопствени идентитет... и остали ће изаћи“ - својом конзистентношћу ипак могу да наслуте ране обрисе предстојећег геополитичког хоризонта. И стога је логично претпоставити да ће новонастали процес посредно да мења координате и српског брода.

*Неуролог