Дубоке фиоке политичара

Да ли Веља Илић има више људи који ће га напустити и подржати Вучића или материјала за компромитацију дојучерашњег коалиционог партнера и његових сарадника? Није мало ни оно што је већ изнео у јавност, али Илић обећава још.

Шта је све похрањено на оних 130 дискова снимљених разговора припадника нарко-клана Дарка Шарића, па и са државним функционерима, осим, наравно, већ познате приче о везама Ивице Дачића и његових сарадника и Родољуба Радуловића (Мише Банане)? Да ли ће у медијима осванути нешто ново с тих дискова кад се опет неки политичари посвађају, кад неком буде требало спустити рејтинг у кампањи или га политички неутралисати?

Шта је све сачувао Родољуб Миловић, бивши начелник УКП-а, који је у пензију отишао као медијски прокажени Генерал Папаја? Кога све он има у својој ризници докумената, које је, како је пре две рекао недеље за „Њузвик”, склонио на више места као „осигурање”?

„Овде ће тек да испливавају афере”, уверен је адвокат Божо Прелевић, некада судија и коминистар полиције у прелазној српској влади после 5. октобра. Ми смо на неки начин, каже, заробљено, уцењено друштво.

„Главне афере се чувају. Свако за сваког има понешто, а у приправности се држе неки ’навијачи’, неке криминалне групе. Овде и кад смените неког високог полицијског чиновника, поставите га на саветничку позицију. Дакле, бити данас у политици значи бити неслободан човек”, наводи Прелевић, рачунајући и на „допринос” великих сила домаћем политичком блату: „И они воде евиденцију шта ко ради, где кога могу да ухвате за нешто, ко би од могао да прође као Санадер или Јанша... И свему томе додајте таблоиде. И тако дођете у позицију кад са сигурношћу можете да кажете да добро обавештен а поштен човек тешко да хоће да уђе у политику”.

Нешто се о томе може научити и на примеру Саше Јанковића. Некако баш пошто је оцењено да је закорачио у политичко поље радећи свој посао заштитника грађана, у јавност је доспела иначе судски завршена прича о самоубиству његовог пријатеља 1993. године, Јанковићевим пиштољем. Ако је стварно било сумњивих ствари, зашто се то није узело у обзир приликом његовог првог, па онда и другог избора за заштитника грађана у Скупштини Србије?

Или, зашто раније није било важно шта Вук Јеремић има да каже у вези с убиством гардиста у Топчидеру? Зашто о случају, који иначе годинама траје, јавност сазнаје да је баш Јеремић контактирао генерала Кргу и обавестио га о смрти гардиста, тек онда кад најављује активан ангажман на домаћој политичкој сцени?

Да ли и Вучић калкулише кад, по доласку на власт 2012, показује Јову Бакићу, како овај каже, збирку докумената у којој су били, наводно, транскрипти разговора и фотографије Дачића, Вање Вукића, Ивице Тончева и Бранка Лазаревића с Радуловићем?

„Ако сам крив, ухватите ме, затворите, стрељајте, а не да се нешто седам година користи у кампањи против мене. Ја криминалац нисам”, завапио је Дачић у септембру 2015, кад је по други пут (први пут је било 2013) медијско-политичка сцена пламтела због њега и Мише Банане. Тада, поводом објављивања снимка њиховог сусрета у кафани – без тона. Али овог пута, за разлику од првог, и он је припретио, оптужујући претходног коалиционог партнера Бориса Тадића да стоји иза ове афере: „Боље да не кажем шта све знам. Зашто нема снимака свих који су долазили код Бориса Тадића у Ужичку? Ако нема тих снимака, ја могу да вам кажем. Ипак, ја нисам полиција, тужилаштво и суд”.

Тадић га је онда тужио, Дачић (још) није „стрељан”, а у новом политичко-полицијско-мафијашком троуглу тренутно је министар здравља Златибор Лончар, због фотографија које га доводе у везу с вођом земунског клана Душаном Спасојевићем Шиптаром. И Лончар, као и Дачић, тврди да је у то упао сасвим невин и наиван. Свеједно, фотографије, сачуване у нечијој фиоци, очигледно ради тренутка за компромитацију, послужиле су сврси. И Лончар је, иначе, онако успут, поручио да је у истом друштву видео некога „много важног”.

Има „фиока” свуда, у сваком друштву, али су оне дубље и садржајније што су институције нестабилније и што је владавина права даље од идеала, потврђује професор Чедомир Чупић.

„Овде је страшно да надлежни државни органи – ћуте. Треба да чекамо да неки политичар који је успео да добије одређене податке изнесе то у јавност кад је он лично угрожен и изневерен од својих коалиционих партнера”, каже професор, указујући да је проблем што на крају нико не одговара – ни онај ко је осумњичен за неко недело, ако је крив, ни онај ко га за то оптужује, ако га лажно оптужује.

Због тога, истиче он, у јавном пољу имамо ово што имамо – страшно загађење и сумњичавост.

„После овога човек каже ’па овде је све уништено, разорено, овде је све у прљавштини, све је уцењено’. На основу афера може се закључити да је ово владавина уцена”, наводи проф. Чупић.

Нема начина да се изађе из тог вртлога, како додаје, док не будемо имали изабранике на власти који имају снажну вољу, знање и добру намеру да уведу владавину права. То значи поштовање закона и правила, контролу наших тајних служби, доступност свих информација.

„Ништа што је јавно не сме да буде тајновито. Све оно што излази из буџета грађана треба да буде доступно јавности сваког тренутка. У Шведској, у Министарству финансија, постоји оно што се зове ’стаклени џеп’. За сваки јавни посао који се обавља сваког дана се уноси шта је урађено, колико је урађено, која су средства уложена, која су средства пристигла, зашто је неки посао тренутно у застоју. Сваки грађанин то може да види. И ако нешто није како је наведено на сајту, оде министар по објективној одговорности и сви они који су стручно управљали, предузеће које је ухваћено у злоупотреби, а следи и кривична одговорност непосредних учесника. То су једноставне ствари”, наводи Чупић.

Божо Прелевић је прилично песимистичан и мисли да ће се компромитујући материјали користити све више, што више будемо урушавали институције. И те афере, то јест откривање прљавог веша политичара, неће бити лековите за друштво, јер неће бити судских епилога. Из урушених институција не може се добити владавина права, а ако нема владавину права – има нечије друге владавине, напомиње он.

„Да бисте данас били у политици, морате да имате додатне изворе финансирања, па своје ’дебеовце’ и неке друге који ће да вам кажу о неким закулисним, шкакљивим стварима којима можете да дисквалификујете противника, па морате да имате таблоиде који ће, и где нема ништа, да направе нешто. И то је сад већ толико увезано да је као бетон”, сматра Прелевић и додаје да мора нешто велико у Србији да се деси па да се овакво стање промени. А за почетак предлаже консензус између политичара у односу на таблоиде.