Пушкин на камичку

Београдски архитекта Јован Савковић радио је три деценије у Градском урбанистичком заводу, а онда је одлучио да буде сам свој газда. Ни сликарским талентима које је осећао још из детињства није могао да се одупре. У својој кући у Жаркову направио је својеврсни атеље у којем ствара необичне сувенире од пивских боца, бибер црепа, тикви које сади у дворишту, а суши на тавану, чак и од каменчића које лети сакупи на плажи .

Његов предак је био фијакериста код црквеног великодостојника фрушкогорског манастира Јазак, а онда се још 1840. године доселио у Београд. Савковићи већ неколико генерација живе у Жаркову, а њихов потомак Јован одлучио је да напише књигу о овом месту које је, како с поносом истиче, некада било београдска општина, док је Чукарица била само омање насеље.

 Наш саговорник каже да је сликарски таленат испољио још у раном детињству, наставници су му сугерисали да упише ликовну академију, али му је отац говорио да ће умрети у беди као многи сликари попут Модиљанија или Ван Гога. Зато су, ваљда, његови преци радије били адвокати и архитекте, па је и он на наговор стрица уписао архитектуру, будући да се и у Жаркову тих, шездесетих година, доста градило. Како је и добар математичар, усавршавао је и информатику у америчком интернату у Бечу.

Идеја из „Магазина”

Први уметнички изазов за Јована Савковића биле су иконе на липовој дасци по рецептури Милића од Мачве које је почео да ради још седамдесетих година прошлог века. Затим је сликао пејзаже у уљу, а када је „оживео” срушену кућу свог стрица, схватио је да има талента. „Стриц и стрина су петнаест минута плакали пред њом”, каже Јован.

(/slika2)Пре двадесетак година почео је из хобија да прави минијатурне једрењаке у боцама али му тај посао у први мах није пошао од руке. Запело је већ код првог једрењака, главно једро се изгужвало, а он се изнервирао и поломио боцу. Требало му је више од десет година да заборави на овај пех и почне испочетка.  

Овај пут успешно, закратко направио је двадесетак бродова. У боцама су се ређали „Титаник”, једини парни брод и једрењаци, шпански „Елкано” и „Санта Марија”, руски „Товариш” из 1917. године, грчка „Трирема” из петог века пре нове ере и други. Цена оваквих бродова на светском тржишту креће се од триста до седамсто евра, они највреднији коштају и по две хиљаде.

 Цео брод се направи на столу, тако да може да се савије и увуче кроз грлић боце, а онда се кончићима који остану да вире из боце тако затегне да се усправи. Као хармоника када се растегне, објашњава Јован. Брод се усправи и добије свој прави облик, а кончићи исеку, да се затру трагови, и да би се посматрачи питали како је све то могуће.

– Наравно, деси се и понешто непредвиђено, кончићи се замрсе, па онда морате ручно да интервенишете, могуће су компликације, ако се не отклоне, сав труд пропадне. Откад сам поново почео да правим бродове, само два пута нисам успео да овај компликовани поступак који тражи велику прецизност и стрпљене, доведем до краја, каже наш саговорник. 

Читајући наш лист Јован је дошао на идеју да прави зидне сатове од бибер црепа као и један Новосађанин о којем је „Магазин” писао. Као и „колега” из Војводине и Савковић на бибер црепу одсликава мотиве са некада популарних „куварица” којима су украшаване кухиње наших мајки и бака, са везеним порукама у стилу „Која жена мужа чува, добар ручак њему кува.”

Београдски сувенир

Са бибер-црепом је отишао и корак даље, направио је резбарију уз помоћ дијамантских игала и мини бушилице, премазао мат лаком па акрилним бојама одсликао икону Пресвете Богородице. Овладао је и пирографијом, уметношћу паљења дрвета , која је врло компликована и често зависи од брзине покрета. На каменчићима ради минијатурне слике, темперама је насликао портрет чувеног руског књижевника Пушкина на камену пречника десет милиметара, ради и копије Ван Гога, између осталих копирао је и чувену „Улицу” овог холандског уметника.

(/slika3)– Моји пријатељи највише воле кад им поклоним осликане каменчиће, – каже Јован и додаје да су минијатуре најтраженији сувенири.

И пивске боце могу да послуже за уметничко обликовање, наизглед све је врло једноставно, одсече се грлић и стави наопачке у боцу, а стакло изгравира. 

– У уметности је најважније ускладити мотив са техником коју користите, ако правите колаж од крпа онда је најбоље изабрати неки дечији мотив, графитна оловка је идеална да нацртате орловско гнездо. Ја највише волим акварел, највероватније зато што сам у крвном сродству с акварелистом Душаном Влајићем, нашим чувеним предратним сликаром, који је припадао „кругу десеторице”. И чини ми се да сам све таленте које имам, наследио од њега – поверио нам је наш саговорник.   

А причи о талентима Јована Савковића никад краја. Каже нам да се бавио и естетском анализом књижевних дела тврдећи да Иван Мажуранић није написао чувено дело „Смрт Смаил аге Ченгића”, што је својевремено изазвало праву буру у стручној јавности. Радио је ребусе за „Политику”, илустровао уџбенике физике…

Шта је следеће?

– Београд нема свој прави сувенир. Још ништа не обећавам, али размишљам о томе, рекао је на крају нашег разговора.