Ја сам, ипак, панкер

Лепа је, моћна на сцени али и ван ње. Катарина Каја Жутић звезда је представе „Поморанџина кора” Атељеа 212, писца Маје Пелевић у режији Горана Марковића у којој играју и Срђан Тимаров, Јелена Илић, Александра Јанковић. У овој представи, која за тему има одбацивање властитог идентитета, неку врсту филозофског самоубиства главне јунакиње, Катарина тумачи улогу Проблематичне, али потписује и музику и текстове сонгова у представи. А то како их изводи, треба доживети.

Jвек своја, Катарина Жутић воли да интригира. Има раскошан репертоар улога широког дијапазона, много филмова и ТВ серија иза себе. Вероватно је и једина глумица која има свој бенд, „Камиказе”, компонује, пева, пише текстове.

Представа „Поморанџина кора” у Атељеу 212 увек је распродата, иако је на репертоару већ трећу годину. Није нам познат случај, бар не у нашем позоришту, да је глумица у представи аутор музике и њен интерпретатор. Како је дошло до те сарадње са редитељем Гораном Марковићем?

Да, то је необична појава као, уосталом, и рад на тој представи, дуго смо имали читаче пробе и радили на тексту, па се онда родила идеја да би то могли да буду и сонгови које ће свако од нас певати. Прво сам написала неколико текстова, („Реп” и „Етички козметички”) који су се свима свидели. У тој фази рада нисмо могли да тражимо композитора, па сам предложила Горану да са Петром Рудићем направим матрице. Испоставило се да то звучи добро и тако сам постала „композитор” и аутор песама у представи коју играм.

Да ли ће „Фудбалски реп” за који сте написали и текст, а публика га тако добро прима, наћи своје место на некој Вашој следећој плочи?

Писала сам текстове свих песама, то јест, разне идеје свих нас срочила сам у песме, па тако и „Фудбалерски реп”, с тим што је баш у тој песми неколико интервенција на тексту имао Драган Анастасијевић. „Фудбалерски реп” је мушка, (писана је у мушком роду) тематска песма, као уосталом све у „Поморанџиној кори” и не би имало смисла да је користим у неке друге сврхе, то је „хит” наше представе.

Имате свој бенд „Камиказе” и албум у кросовер фазону. Да ли је склоност ка тој мешавини џеза, регеа и хардкора само одраз Ваше генерације?

Сигурно да је и одраз генерације, свега што ја волим да слушам, али музика коју радим увек има неку тему, не мислим само музичку, већ и идејну, у складу са речима и поруком песме, тако да музичким стиловима које мешам, заправо, диктирају речи и порука. Тренутно имам девет урађених песама, кад кажем песама мислим на бас линије и певање. Имала сам неколико бендова „Камиказа” са којима сам наступала по клубовима, али за снимање албума потребно је време.

Имате импресиван скор филмских и позоришних улога и даље идете из премијере у премијеру. Да ли због тога трпи рад у Вашем бенду?

О, да. Тренутно немам нимало времена да радим на „Камиказама”, али планирам да следеће сезоне, кад попуним све вечерње термине у позоришту, кренем озбиљније у ту причу.
Прошла је „Беовизија”, изабрали смо боље од најгорег што је понуђено да нас представља на „Евросонгу”. Колико Вас та врста музике уопште занима, или предност дајете „Егзиту”?

У праву сте, та врста музике ме уопште не занима, отпратила сам само лепу победницу и закључила да пева „Лане моје” са другим речима. Наравно да предност дајем „Егзиту”, ја сам, ипак, стари панкер.

Имате свој фазон, откачени сте колико треба кад је реч о визуелном утиску, да ли је и за Вас Ејми Вајнхаус, краљица имиџа, и да ли Вам је блиска њена музика, мада је текст њених песама заиста тешко докучив.

Што се тиче њеног имиџа, оригиналан је, у овом тренутку, мада је дискутабилно како јој то стоји, али музички, она је дефинитивно нова велика звезда која има шта да каже на свој начин, што је реткост на светској музичкој сцени која тежи уравњивању оригиналности, мање више све је „copy-paste”.

У чему је проблем наше музичке сцене? Да ли су то затворене дискографске куће, кланови, или нешто треће?

Вероватно дискографске куће имају везе, али фале идеје, фале поруке. Музичари код нас живе тешко, нема се пара, мора много да се ради, а на крају се све своди на ентузијазам и цркавицу. Људи, логично, губе радост због тога што раде, јер мора од нечег да се живи, праве се компромиси који у нормалним условима не би били могући, и онда трпи наша музичка сцена. Свој бенд сам и назвала „Камиказе”, зато што се гине за циљ, који је потпуно езотеричне природе, без неке значајне материјалне накнаде.

Међу Вашим колегама из позоришног света има доста оних који су музички образовани, свирају инструменте, компонују, певају... Ту су Кичић, Богдан Диклић, Дугалић, Пинговић, Гаги Јовановић... глумице су у мањини. Да ли ћете у будућности пожелети да будете аутор неког музичког комада, да снимате плоче или да, ипак, све подредите глуми?

У „музичком комаду” сам се испробала са „Поморанџином кором” а кад би ме неко позвао да радим музику за представу са задовољством бих прихватила, али моја идеја је да издам албум. Тренутно са Гагијем Јовановићем радим на новој „Смешној страни музике” у Звездара театру, за сада само свирам бас, али биће и глумачких задатака. Представа би требало да изађе у мају. Као што видите, глума је код мене врло повезана и са музиком, али желим да музици дам шансу са тим албумом „Камиказа”.