О гробљима на Космету

Не бих да набрајам све обичне мале људе који без политике, без рачунице траже, чувају, не дају оно што је њихово. Али, морам, јер у овом моменту ми се намеће истина да су они гласачко тело мале Србијице.

Дани када се обични, емотивни Косовци највише враћају у своје место јесу Задушнице, оне зимске, које падају у фебруару или марту, и јесење у новембру. Гробља широм Косова и Метохије која изгледају као занемеле прашуме тога дана оживе српским језиком. Споменици су поломљени, оборени, сви месингани украси – вазе, бисте давно су однесени. У другој фази вандализма почупана су месингана слова, а мермерне плоче су остајале изгребане, празне, без икаквог обележја. Сада су почели и споменике да односе. Добри су, кажу за поплочавање степеништа и дворишта... Коров, коприве, трње и гуштери су други сегмент исте приче којим се нико не бави, осим малих обичних људи који не одустају. Неко носи маказе, неко течност за сузбијање корова. Упорне жене када дођу први пут покушавају голим рукама да направе место да би заболе свећу у земљу, па им оштра трава направи дубоке посекотине до лаката...

Постоје и они још упорнији, они најжалоснији који походе приштинско гробље. Њихови драги сахрањени су почетком те сатанске године. Нису успели да подигну споменик. Остао је крст. Заправо, ни крст није остао. Оливера И. је у првој години четири пута носила за Приштину крст на гроб своме покојном оцу. Сваки следећи пут није га било. Онда је новембра 2005. однела малу мермерну плочу и означила спомен. Професорка Душанка Е. је забетонирала једну мермерну кухињску плочицу да обележи гроб свога мужа. Двогодишњој Сањи М. баке су остављале луткице на месту где је сахрањена док се малена хумка распознавала. Пошто је крст нестао, када је хумка зарасла у траву, отац и деда донели су мермерни споменик. Новинарка Гордана Н. није могла да нађе гроб свога брата. Није дуго долазила, а бомбе су падале док је сахрањиван. Ми смо јој показали који је необележен гроб њеног брата.

Још једна необична прича. Планинка В. била је удата за Албанца. Пре неколико година њени пасторци јавили су избеглим сестрама да је умрла и да су је сахранили поред оца на српском гробљу. Потражила сам свежу хумку. На плочи угравиран лик њене маћехе, на месту које је њој било намењено. Планинка је сахрањена без икаквог обележја, као да никада није живела.

Из године у годину, исти људи, два аутобуса из Ниша и три или свих пет из Београда...

Али, већ две године ми не одлазимо на Задушнице. Ако се неко снађе, па оде из Грачанице, могуће је. Увек смо сви спремни читаву недељу пре тога дана. У неизвесности и ишчекивању, тужни али кротки, трпељиви, јер што баш тада нема пара у државној каси да се обезбеде аутобуси.

У међувремену, на паркингу изнад гробља у Приштини сазидане су две огромне зграде, а са северне стране нанете су тоне земље тако да жичана ограда попушта. У том делу су у деветнаестом и почетком двадесетог века сахрањивани Јевреји из рода Сефарда, док их је било у Приштини, тако да су саркофази значајна сакрална места и изузетни споменици културе. На овом гробљу се и данас сахрањују Албанци католици. Чак смо на једном споменику пронашли лист хартије на коме је писало „Не ломите, ја сам католик”...

У Приштини читавих пет година тражим да се очисти трње и коров. Предала сам пројекат према коме би сродници сами учествовали у сређивању гробова својих најмилијих.

У Косову Пољу на улазу у гробље је депонија смећа, у Гњилану скоро да не постоји ни један читав споменик. У Ораховцу, још од 1998. године Срби не смеју да оду на своје гробље на брду изнад града. Од тада, оне који се упокоје сахрањују – у црквеном дворишту.

У селу Рудеш у Метохији, на месту где су биле ромске куће, никло је муслиманско гробље. И даље и никад краја... Не знам шта ће се дешавати са нашим гробљима кроз време. Заправо, слутим и страхујем. Бринем и апелујем. Апелујем на оне који воде политику.

Странцима и Албанцима у Приштини сам толико дуго и упорно причала да су почели да смишљају анегдоте на мој рачун. Странци ме памте по детаљним излагањима и образлагањима. Вероватно су то врло ниски нивои одлучивања, тако да ни тамо није било новца свих ових година. Пар пута су, додуше, биле покошене главне стазе између парцела... Остаће сећање за поједине странце да је неко помињао и тај проблем. За девет година ни за кога то није постао озбиљан проблем затирања идентитета. Уколико се проблем малих, обичних људи не подигне на ниво који му све ово време припада доживећемо као народ судбину Планинке.

„Зарад својих потомака чувајте сећање на претке”, говорио нам је у аутобусу остарели Обрад Вујачић који редовно долази на Задушнице чак из Црне Горе. Он ниједне није пропустио, бар док смо ми одлазили.