O grobljima na Kosmetu

Ne bih da nabrajam sve obične male ljude koji bez politike, bez računice traže, čuvaju, ne daju ono što je njihovo. Ali, moram, jer u ovom momentu mi se nameće istina da su oni glasačko telo male Srbijice.

Dani kada se obični, emotivni Kosovci najviše vraćaju u svoje mesto jesu Zadušnice, one zimske, koje padaju u februaru ili martu, i jesenje u novembru. Groblja širom Kosova i Metohije koja izgledaju kao zanemele prašume toga dana ožive srpskim jezikom. Spomenici su polomljeni, oboreni, svi mesingani ukrasi – vaze, biste davno su odneseni. U drugoj fazi vandalizma počupana su mesingana slova, a mermerne ploče su ostajale izgrebane, prazne, bez ikakvog obeležja. Sada su počeli i spomenike da odnose. Dobri su, kažu za popločavanje stepeništa i dvorišta... Korov, koprive, trnje i gušteri su drugi segment iste priče kojim se niko ne bavi, osim malih običnih ljudi koji ne odustaju. Neko nosi makaze, neko tečnost za suzbijanje korova. Uporne žene kada dođu prvi put pokušavaju golim rukama da naprave mesto da bi zabole sveću u zemlju, pa im oštra trava napravi duboke posekotine do lakata...

Postoje i oni još uporniji, oni najžalosniji koji pohode prištinsko groblje. Njihovi dragi sahranjeni su početkom te satanske godine. Nisu uspeli da podignu spomenik. Ostao je krst. Zapravo, ni krst nije ostao. Olivera I. je u prvoj godini četiri puta nosila za Prištinu krst na grob svome pokojnom ocu. Svaki sledeći put nije ga bilo. Onda je novembra 2005. odnela malu mermernu ploču i označila spomen. Profesorka Dušanka E. je zabetonirala jednu mermernu kuhinjsku pločicu da obeleži grob svoga muža. Dvogodišnjoj Sanji M. bake su ostavljale lutkice na mestu gde je sahranjena dok se malena humka raspoznavala. Pošto je krst nestao, kada je humka zarasla u travu, otac i deda doneli su mermerni spomenik. Novinarka Gordana N. nije mogla da nađe grob svoga brata. Nije dugo dolazila, a bombe su padale dok je sahranjivan. Mi smo joj pokazali koji je neobeležen grob njenog brata.

Još jedna neobična priča. Planinka V. bila je udata za Albanca. Pre nekoliko godina njeni pastorci javili su izbeglim sestrama da je umrla i da su je sahranili pored oca na srpskom groblju. Potražila sam svežu humku. Na ploči ugraviran lik njene maćehe, na mestu koje je njoj bilo namenjeno. Planinka je sahranjena bez ikakvog obeležja, kao da nikada nije živela.

Iz godine u godinu, isti ljudi, dva autobusa iz Niša i tri ili svih pet iz Beograda...

Ali, već dve godine mi ne odlazimo na Zadušnice. Ako se neko snađe, pa ode iz Gračanice, moguće je. Uvek smo svi spremni čitavu nedelju pre toga dana. U neizvesnosti i iščekivanju, tužni ali krotki, trpeljivi, jer što baš tada nema para u državnoj kasi da se obezbede autobusi.

U međuvremenu, na parkingu iznad groblja u Prištini sazidane su dve ogromne zgrade, a sa severne strane nanete su tone zemlje tako da žičana ograda popušta. U tom delu su u devetnaestom i početkom dvadesetog veka sahranjivani Jevreji iz roda Sefarda, dok ih je bilo u Prištini, tako da su sarkofazi značajna sakralna mesta i izuzetni spomenici kulture. Na ovom groblju se i danas sahranjuju Albanci katolici. Čak smo na jednom spomeniku pronašli list hartije na kome je pisalo „Ne lomite, ja sam katolik”...

U Prištini čitavih pet godina tražim da se očisti trnje i korov. Predala sam projekat prema kome bi srodnici sami učestvovali u sređivanju grobova svojih najmilijih.

U Kosovu Polju na ulazu u groblje je deponija smeća, u Gnjilanu skoro da ne postoji ni jedan čitav spomenik. U Orahovcu, još od 1998. godine Srbi ne smeju da odu na svoje groblje na brdu iznad grada. Od tada, one koji se upokoje sahranjuju – u crkvenom dvorištu.

U selu Rudeš u Metohiji, na mestu gde su bile romske kuće, niklo je muslimansko groblje. I dalje i nikad kraja... Ne znam šta će se dešavati sa našim grobljima kroz vreme. Zapravo, slutim i strahujem. Brinem i apelujem. Apelujem na one koji vode politiku.

Strancima i Albancima u Prištini sam toliko dugo i uporno pričala da su počeli da smišljaju anegdote na moj račun. Stranci me pamte po detaljnim izlaganjima i obrazlaganjima. Verovatno su to vrlo niski nivoi odlučivanja, tako da ni tamo nije bilo novca svih ovih godina. Par puta su, doduše, bile pokošene glavne staze između parcela... Ostaće sećanje za pojedine strance da je neko pominjao i taj problem. Za devet godina ni za koga to nije postao ozbiljan problem zatiranja identiteta. Ukoliko se problem malih, običnih ljudi ne podigne na nivo koji mu sve ovo vreme pripada doživećemo kao narod sudbinu Planinke.

„Zarad svojih potomaka čuvajte sećanje na pretke”, govorio nam je u autobusu ostareli Obrad Vujačić koji redovno dolazi na Zadušnice čak iz Crne Gore. On nijedne nije propustio, bar dok smo mi odlazili.