Живот испуњен књигама

Брчко – Премда ће крајем марта, како каже, напунити 82 године, Шемсо Мехикић из приградског брчанског насеља Грчица не може ни замислити да му време протиче без књиге у рукама. Пре неки дан затекосмо га у Градској библиотеци у Брчком, чији је дугогодишњи члан и чест посетилац, управо у часу када је с поверењем пробирљивог читалачког сладокусца од сусретљивог библиотекара тражио да му препоручи неко путописно издање.

За то што му је безмало цео животни век, од 11. године, испуњен љубављу према читању, понајвише је, вели, заслужан његов најстарији брат Салих. Салих је почетком тридесетих година прошлог века завршио занатску школу у Кикинди, те се запослио у „Гоши” у Смедеревској Паланци, да би касније, у годинама уочи Другог светског рата постао синдикални активиста. Три месеца, у времену рата, код њега се скривао Петар Стамболић. Салих је умро пре четири године. Био је првоборац. Шемсо напомиње да је цела његова породица била партизанска. Готово с поносом истиче да је и сам био скојевац, предан и агилан омладински и политички радник у времену послератне обнове и изградње југословенске државе.

Овај крепки и причљиви човек уредно од 7. јула 1992. води евиденцију о сваком прочитаном делу, што је, каже, чинио и раније, али се то приликом ратног тумарања негде загубило. У једној свесци бележи називе и ауторе прочитаних дела, време читања, чак и податак о броју страна сваке од књига. Кад смо га, два-три дана после сусрета у библиотеци, посетили у његовој кући у Грчици, где се с породицом настанио 1967, по досељењу из родног Кораја, места у суседној лопарској општини, већ је био прочитао књиге које је том приликом „подигао” и у свеску, под редним бројем 870 убележио наслов књиге „Некролог једној чаршији”, име аутора – Зука Џумхура и остале податке. На крају сваке године уписује кумулативни збир прочитаних страна. До почетка ове (а већ је у минула два и по месеца прочитао 13 дела) набројао је нешто више од 287. 000 страна.

„Највише књига прочитао сам у време ратног безнађа, док сам, као избеглица, боравио у Дому пензионера у Тузли. Као родитељ који је у животу доживео оно најгоре – да сахрани дете, страховао сам да ме зло поново не снађе. Ћерка Мерима, после неизлечиве болести, умрла је у 27. години, септембра 1982. Страховао сам да ми ратна помама не однесе и друго дете, сина Амира”, присећа се Шемсо.

Шемсо је годинама учитељовао у брчанској основној школи „Наста Накић”. Нерадо се присећа да су само три ученика понављала разред због лоших оцена које им је дао. Последње четири године радног стажа провео је у родном Корају, где му је крајем седамдесетих поверено да буде на челу погона дечје конфекције брчанске творнице „Интерплет”.

Поносан је на завичај. Када о њему говори, поготово о људима који су у њему рођени, чини то готово с усхићењем.

„Препричава се легенда да је то место име добило тако што је приликом једног њеног запоседања неко, одушевљен лепотом варошице, узвикнуо: `Ко рај!`”, објашњава Шемсо, те напомиње да је двадесетих година 20. века Корај имао читаоницу пре већих места у околини, попут Бијељине, Угљевика, Брчког…

„У њу су могли да уђу, да би попили кафу и прочитали новине, само по грађанским прописима тог времена одевени људи, беспрекорно уредни и чисти. Средином тридесетих година у Корају је деловао домаћински течај на којему су девојке и младе жене стицале знања о материнству, оспособљавале се за бављење кућним и пољским пословима… Велике заслуге за просвећивање народа у том времену припадају имаму – ефендији Ибрахиму Бегићу. Сва четворица његових синова били су факултетски образовани. Један од њих, Мидхат Бегић, познати је научни радник и академик. Из Кораја је и мајка великог сликара Исмета Мујезиновића…”, приповеда Мехикић о земљацима.

Непријатне успомене из завичаја носи из зловремена Другог светског рата. Од злочиначке руке, погинули су му рођени и брат од стрица. Ниједан од њих није имао више од 18 година. У последњи час, неким чудом, 1944. године, смрт у јасеновачком концлогору избегла је Шемсова мајка. Једна сатнија из састава по злу чувене 8. домобранске пуковније ухапсила ју је, према његовом казивању, уз помоћ сарадника и доушника окупатора, у кући у Корају одакле су је заједно са групом мештана повели у правцу Челића. После препешачена два и по километра некоме је успело да је издвоји из колоне заробљеника и спасе јој живот. Остала је занавек тајна ко је смео и могао то да учини.