Успешна економија плод уређене државе

Можда се наслову „Само домаћа индустрија Србију спасава” („Политика”, 22. јануара) може приговорити искључивост, али то је занемарљиво у односу на оно што сугерише – у много чему супротно оном што нам актуелни економски реформатори неуверљиво представљају као пут до јаке економије.

Да подсетимо, ту смо могли прочитати да смо сада за 25 одсто сиромашнији него крајем осамдесетих, док су Бугарска, Мађарска, Румунија, Чехословачка и Пољска, тада на нашем нивоу, сада јаче за 60 одсто него пре четврт века. Да узроке заостајања Србије неки виде у лошим политикама и реформама после 2000. године, а други у распаду Југославије, економским изолацијама и хиперинфлацији, док трећи, међу којима и многи представници техничке интелигенције, сматрају да су и први и други у праву и да се ради о јединственом „аутодеструктивном” процесу у две фазе.

Саговорник „Политике”, професор Машинског факултета у Београду Петар Б. Петровић сматра да је највећи грех српске економске политике у последњих четврт века трагично запостављање индустрије, посебно прерађивачке и заустављање технолошког развоја.

И најзад, за оцену јесмо ли на путу да тај јаз смањимо, посебну пажњу заслужује став професора да је успешна индустријска политика кључни државни и национални пројекат.

Србија нема такав пројекат. Не постоје ни институционалне претпоставке за то. А то је уређена држава с јасном поделом надлежности, и то није проблем од јуче. Актуелна власт је само наставила са разградњом институција. У тим условима није могуће ни конституисати систем који би охрабрио неопходна инвестициона улагања, нити максимализовао учинак расположивог људског ресурса, иначе кључног у малој земљи попут наше. Напротив, значајан део људског потенцијала је ван функције или у иностранству. Измене системских закона нису се показале довољно делотворним, нити се то могло очекивати, јер је економски систем само добар или лош законски оквир у коме привреда послује, али не и довољан да годинама урушавану привреду дигне на ноге.

Конзистентна развојна политика економије, и не само економије, примерена стању у коме смо се нашли, подразумевала би, између осталог, да је консолидација јавних финансија логичан след раста привредне активности, а не обрнуто, да инфраструктура нису само путеви којима се може ући и изаћи из земље већ и онo што је услов живота у демографски и привредно испражњеним подручјима Србије, да образовање и здравство нису трошак државе на којима се може уштедети која милијарда зарад малог али неодрживог дефицита, већ полуге развоја, да јавна предузећа буду фактор подршке а не буџетски трошак...

Економске реформе су, очигледно, посао за уређену државу и владу која зна да се опоравак економије мора првенствено заснивати на пуном ангажовању сопствених људских, материјалних, природних и фискалних ресурса, у ком случају и коришћење страних директних инвестиција има пуног смисла.

Наравно, могуће је распродајом имовине и првенственим ослонцем на стране инвестиције остварити одређени раст, али уз питање које ће неизбежно уследити: јесмо ли ми, уопште, своји на свом?

Економиста