Нема јединствене евиденције о тровањима

Последњи случај тровања четворочлане новосадске породице Радић, када је отац породице умро, још једном је упозорио на чињеницу да у Србији препознавање узрока тровања, али и збрињавање унесрећених није на одговарајућем нивоу. Као могући узрок тровања прво су биле помињане печурке и то шампињони купљени у оближњој продавници, која је одмах затворена, иако у медицини још није забележен случај тровања гајеним печуркама.

Токсиколошким анализом званично је утврђено да је узрок тровања новосадске породице био угљен-моноксид, јер су Радићеви користили плинску пећ за грејање стана, па су многи медији заправо објавили потпуно погрешну информацију. Али, ко се „истрчао”: новинари или, можда, лекари који нису разликовали симптоме тровања угљен-моноксидом од тровања печуркама?

– Тровање угљен-моноксидом је потмуло, почиње главобољом, малаксалошћу, отрована особа је потпуно дезоријентисана, неспособна за расуђивање, има вртоглавицу, док се код тровања печуркама, које се погрешно сматра тровањем храном иако је реч о хемијским отровима из печурке, симптоми испољавају кроз повраћање, проливе, болове у трбуху, са температуром. Ови симптоми лекара упућују да је пацијент јео отровне печурке. Дакле, симптоми се у разликују као небо и земља – каже за „Политику” дугогодишњи начелник националног Центра за тровање при Војномедицинској академији у Београду, професор др Драган Јоксовић, клинички токсиколог у пензији.

Професор Јоксовић, нажалост, није изненађен збрком око узрока, али ни смртним исходом, јер тровања свих врста у Србији годинама су једна велика „црна рупа”. Др Јоксовић каже да се тачан број особа које у Србији годишње умру од тровања не зна, а ових случајева има много – почев од угљен-моноксидом изазваних такозваних љубавних тровања у аутомобилима, до угушења због неисправних пећи или лошег сагоревања горива... Поред такозваних задесних има и различитих намерних тровања.

Процена је да око две стотине људи у Србији годишње покуша самоубиство испијањем сирћетне киселине, односно есенције. Ова отровна материја је лако доступна – у свакој самопослузи есенција се може купити без личне карте, а наша непросвећеност овде узима страховит данак. Велики је проблем што се о тровањима не води евиденција на једном месту, али и зато што се отроване особе збрињавају на неодговарајући начин.

– Годинама упозоравам да се клиничка токсикологија код нас не учи на медицинском факултету и лекари о томе не знају довољно, а због сујете лекарима је тешко да позову Центар за контролу тровања ВМА где увек дежура токсиколог. До последипломских студија наши лекари о тровањима уче као о периферној ствари, у оквиру предмета фармакологија, а то очигледно није довољно. Следећи велики проблем је што се, иако је направљен Програм здравственог збрињавања акутног тровања, ставку по ставку, од поступања у амбуланти, преко дома здравља, здравственог, клиничког центра и све до Националног центра, овај програм не примењује – упозорава др Јоксовић.

Наш саговорник подсећа да је за особе које се отрују угљен-моноксидом терапија број један кисеоник под притиском, дакле хитно збрињавање у хипербаричној комори тако да у врло кратком времену долази до побољшања. Додаје да није битно колико је особа временски била изложена дејству угљен-моноксида, већ је пресудна концентрација која се удахне. Хемоглобин се уместо за кисеоник везује за угљен-моноксид, кисеоник више не стиже до виталних органа и долази до гушења.