Шампиони у суочавању са прошлошћу

Подела је била јасна. Муслимани су добри, Срби лоши. „Новинари су се везали за жртве (Муслимане) и нису могли да буду неутрални у извештавању са ратишта у БиХ. Они су постали активни учесници у дебати, који разлику између доброг и лошег праве само на основу свог мишљења и постају заговорници сопствених решења проблема”, показала је Нел Ројгрок у студији о томе како су водећи холандски медији пратили рат. Назив студије био је „Пристрасно новинарство”.

Како се онда десило да Холанђани нешто више од десет година после сукоба у Босни у којем су били на страни (муслиманских) жртава за свог најзначајнијег сународника изаберу покојног Пима Фортајна, изразито ксенофобичног и антиисламског политичара? Истина, по окончању те анкете испоставило се да је нешто више гласова добио оснивач Низоземске Вилијам Орански, али је било касно да се „титула” одузме Фортајну. У значајном делу холандске јавности те поделе више нема. Муслимани (не само из БиХ) су лоши, а ни Срби се нису поправили.

Уосталом, једна друга анкета обављена на десету годишњицу масакра у Сребреници – где је готово 8.000 Бошњака убијено буквално пред очима холандских припадника Унпрофора – показала је да петина Холанђана не зна шта се догодило на истоку Босне у лето 1995. Само десет одсто испитаника знало је размере трагедије, али је половина мислила да њихова земља не треба да се осећа одговорном за то.

„Батаљон холандских војника не само да није спречио масакр, већ је и сарађивао са онима који су се спремали да га почине... Холандска улога била је неславна и подсећа на њихову сарадњу са нацистима у изручивању холандских Јевреја за време окупације”, писао је коментатор британског „Спектејтора” 2002. године, кад је влада Вима Кока поднела оставку пошто је објављен државни извештај о Сребреници. Иако у извештају није затражена било чија оставка – кривица је углавном приписана Уједињеним нацијама и њиховим чиновницима на Балкану – чак је и начелник Генералштаба напустио функцију.

На слику о Холандији и њеној војсци те 1995. највећи траг оставила су два призора: онај када припадници холандског батаљона испраћају Бошњаке из своје базе и помажу им да уђу у аутобусе којима ће бити одвезени у смрт и снимци пијаних војника који на забави неколико дана касније покушавају да забораве Сребреницу. „Ове слике само су мали део сложене приче, али оне су за холандску јавност ужасно подсећање на колаборацију и хладну равнодушност”, писао је лондонски „Гардијан”.

Да ли се холандска влада, када је пре два месеца блокирала најављену понуду Србији да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању, само придржавала правних норми инсистирајући да пре тога Ратко Младић буде изручен Хашком трибуналу? Или јој је изнад свега стало да утврђивањем Младићеве кривице буде збачена свака сумња са холандске војске?

Ако се погледа у недавну прошлост Холандије, онда у поређењу с њом српско суочавање са злочинима из деведесетих изгледа веома напредно. Чак двадесет година било је потребно да се појави прво сведочење о поступцима холандске војске која је после Другог светског рата четири године покушавала да заведе власт у Индонезији, тврдећи да на то има право, јер је тим делом света владала од почетка 19. века. „Једног борца за слободу пребили су на мртво име”, изјавио је 1969. на телевизији Јоп Хутинг, који је у то време био војник. „Везали су му чланке и обесили га наглавачке, пуштајући да му глава удара на цементни под док крв није почела да му лије из уста, из носа, из ушију.”

То је био почетак отрежњења. Уследиле су и изјаве Хутингових колега, али већина Холанђана до данас није прихватила одговорност за злочине у којима је настрадало неколико хиљада, а можда и десетина хиљада цивила. Јоп Хутинг је због свог сведочења доживео малтретирање, а један историчар морао је да измени наслов своје књиге. „Ратни злочини” тако су постали „Испади”.

„После Другог светског рата елита у Холандији није уопште сумњала да ће Холанђани у Индонезији остати наредних двеста до триста година”, објашњава историчар Давид Барноув, додајући да се скривање ратних злочина годинама оправдавало речима: „То раде нацисти, а не Холанђани”.

Уместо нациста, ових година добро дођу и Срби, па зато не мора да чуди податак да је пријаву против пливача Милорада Чавића који је на европском првенству у Ајндховену носио мајицу са натписом „Косово је Србија” поднео управо Холанђанин, председник Пливачког савеза ове земље.

(/slika2)Али, уз Србе, оштрица холандске критике усмерена је и на Турке, којима влада у Хагу не дозвољава да се много приближе чланству у Европској унији, као и муслимане уопште. Реч „критика” је овде употребљена веома благо, јер од 2004. године расте број напада на муслимане у Холандији, који већ чине око шест одсто становништва. Ради се углавном о првој или другој генерацији усељеника из Марока и Турске. Када је у новембру те године убијен редитељ Тео ван Гог, који је управо промовисао филм о потчињености жена у исламу, уследио је талас тешких напада на џамије и исламске верске школе широм земље. Према извештају Фондације „Ана Франк” и Универзитета Лајден само до краја тог месеца забележена су 174 насилна инцидента – од тога су у 47 случајева нападнуте џамије, а у 13 цркве.

Чак је и заменик премијера Герит Залм „објавио рат” исламском фундаментализму, па су неки медији писали о стварању „атмосфере погрома”. У таквој атмосфери покушано је и паљење мароканског конзулата, а у малом граду Удену спаљена је исламска основна школа. Злочинци су пре тога по згради исписали слогане „Почивај у миру, Тео” и „Бела снага” (име неонацистичке организације која се залаже за превласт беле расе у свету). Касније се испоставило да су општинске власти и полиција у Удену на састанку пре напада одлучили да „немају довољно људи да муслиманској мањини обезбеде бољу сигурност”.

Као исход ове црне серије (која се у само нешто мањој мери наставља и данас) Холанђани – који су важили за отворену и трпељиву нацију – постали су народ чија готово половина каже да се нада да су муслимани схватили да више нису добродошли.

-----------------------------------------------------------

Џихад у Холандији

(/slika3)Да у Холандији има џихадиста требало је да докаже судски процес против такозване „Хофстадске групе”, неколико младих холандских држављана мароканског порекла.

Њихов вођа био је Мухамед Бујери, убица Теа ван Гога, а група се окупљала у његовој кући у западном делу Амстердама.

После бруталног убиства Ван Гога, ухапшено је тринаест Бујеријевих пријатеља, који су по оптужници били припадници терористичке мреже.

Они су у марту 2006. осуђени на вишегодишње казне затвора, али је апелациони суд пре два месеца одбацио првостепену пресуду и ослободио многе од окривљених.

О овом процесу књигу под називом „Џихад у Холандији” написао је Емерсон Вермат.

-----------------------------------------------------------

Куран као „Мајн кампф”

Ових дана главна тема у Холандији је филм политичара Герта Вилдерса, посланика и вође Партије за слободу, који Куран изједначава са „Мајн кампфом”, а пророка Мухамеда са Хитлером. Вилдерсово кратко остварење (траје мање од петнаест минута) одбиле су да прикажу све холандске телевизије, а америчка фирма на чијем је серверу требало да буде окачена интернет страница са филмом одлучила је да је „привремено укине”. „Ако треба, лично ћу да делим дискове на Даму”, поручио је на крају Вилдерс, говорећи о главном тргу у Амстердаму.

„Фитна”, како се зове ово дело – по арапској речи за смутњу или немир – треба по објашњењу аутора „да докаже да су ислам и Куран део фашистичке идеологије која жели да убије све оно за шта се ми у модерној западној демократији залажемо”. Мухамед Рабаје, председник Холандско-мароканског савета, каже да је Вилдерс „помало луд, јер се бори против некога ко је живео у шестом веку, а не у наше време”, док су владе Ирана и Сирије затражиле од владе у Хагу да не дозволи приказивање овог филма. У Авганистану су почетком месеца на протесту спаљене холандске заставе и затражено повлачење војника из ове земље, што је навело и генералног секретара НАТО-а Јапа де Хоп Схефера (бившег министра спољних послова Холандије) да каже да 1.500 припадника оружаних снага Холандије може бити угрожено. „Људи широм света, укључујући и чланове Бушове администрације, питају ме за тај филм”, рекао је Схефер. На другој страни, холандска влада већ је упозорила општине да буду спремне да се суоче с немирима ако и када филм буде приказан.

Још од 2004. године, кад је убијен редитељ Тео ван Гог, Герт Вилдерс живи под појачаним обезбеђењем на непознатој локацији.