Дођоши

Једном приликом сам, не сећам се повода, заостао у кафани са Томом Јеремићем, обреновачким професором историје, а онда дисидентом и на крају општинским менаџером. Тома је памтио добро и што је знао умео је лепо и духовито да преприча и ја сам га слушао све док није отишао последњи вечерњи аутобус за Велико Поље, обреновачко село у коме је живео. Већ ће се некако вратити...

– А ти, од којих си Миловановића – упита Тома.

– Од оних из вашег Великог Поља – рекох.

– А знаш ли ти уопште како су Миловановићи дошли у Велико Поље.

– Причали су ми да су два брата убила неке Турке па...

– Ма какви Турци, нема наше фамилије која није побила гомилу Турака, просто је невероватно да је и један Турчин претекао до данас. Него, знаш ли како сте дошли?

– Како?

– Почетком деветнаестог века, у целом Великом Пољу биле су само три куће, нека куга почистила, није било народа. Једна је била од нас Јеремића и ја данас живим у њој. Чују Јеремићи једном да друмом нешто клопара, а то је тад било равно чуду, јер људи нема надалеко, па изађу и виде запрегу и на њој фамилију са оно мало невоље што су понели из неког збега. Зауставе их и питају ко су и куда иду, а ови одговоре да су у потрази за парчетом земље, јер их је мука потерала из старог краја. То су били твоји Миловановићи. Онда их Јеремићи замоле да се настане поред њих, а да ће им заузврат дати земље колико год им треба. Слободне земље је тад било напретек, Милош Обреновић ће тек касније донети аграрну реформу по којој можеш да заузмеш онолико колико можеш да обрадиш, јер су се људи тукли око поседа који им није ни требао. Али тада су твоји могли да продуже и да опашу колико коњем за дан могу да обиђу. Оно што је било драгоцено није била земља, него комшија.

Онда ми је Тома причао како је касније међу нашим кућама било и младалачких љубави, али да стари нису одобравали бракове због бриге да се суседски односи не покваре. У неки час, конобар нам стави до знања да смо већ одавно последњи гости и да је време за разлаз.

– Где ћете сад – упитао сам Тому.

– Немам појма – одговори.

– Хајдете код мене, живим близу.

– То не долази у обзир, могу деца да се пробуде... снаћи ћу се већ.

– Онда идем по ауто па ћу вас одвести у Велико Поље.

Тако сам сазнао како је неки мој сукурдов стигао пред Обреновац пре скоро два века, а одакле је стигао, то ни Тома није могао да ми каже. Уосталом, осим што је сваки наш предак потаманио буљук Турака, тако сваки Србин у корену породичног стабла има Бановић Страхињу или неког другог Краљевића Марка, како вешти истражитељи порекла утврде за ситан хонорар. А онда су ме позвали да дам пљувачку за порекло. Академија наука изводи пројекат за који им требају људи чије су породице настањене у једном месту дуже од сто педесет година, како би се утврдила миграција становништва... Узели су ми брис и после неколико месеци јавили да се мој ДНК у већини поклапа са ДНК дела становништва око Колашина, где још постоје породице које славе Ћириловдан, славу наше куће. Мој се отац тешко помирио с тврдњом да потичемо из тих крајева.

Обреновцу је од доласка оне запреге мог сукурдова, када је био касаба од неколико стотина Турака, требало још сто година да постане занатска варош од три хиљаде глава, колико их је било пред Други светски рат. Турци су отерани, али су се на почетку ваљевског пута настанили Рвати, а испод шабачког Бошњаци, избегли са те стране. Изнад тих насеља, према Ваљеву и Шапцу, Роми су основали своје две заједнице. Забрежје је расло на свој начин, као и Скела, Велико Поље, Стублине, Дражевац... Комшилук се увећавао. После Другог светског рата, почеше да пристижу са свих страна, углавном у потрази за бољим животом, или бежећи од невоље, што је ваљда исто. Дођоши. Деда ми је причао како људи који дођу са стране, не миришу као ми, него имају неку тоњу која прво не може да се опере, али онда посавско блато и бањска вода учине своје и за неколико година не можеш да их провалиш по мирису.

Данас Јеремићи и Миловановићи имају око седамдесет хиљада комшија у општини обреновачкој, а недавно су стигле и избеглице са Блиског истока. Свет се смањио, бегунци стижу све даље. И даље не миришу као ми.

– Свашта сам чула о њима – каже моја ћерка од тринаест година.

– Шта си чула – пита је старији брат.

– Купују много шећера.

– А шта ти купујеш?

– Кики бомбоне.

Академски сликар