„Трампономија” утиче и на Србију

Док домаћи економски експерти у највећој мери понављају како се промене у америчкој економији неће одразити на нас, светски медији већ су смислили нову кованицу – „трампономија”. То је синоним за економске потезе које је за нешто мало више од 15 дана повукао нови амерички председник Доналд Трамп.

Немачки „Шпигл” пише да је са Трампом наступила „нова ера протекционизма”. Наводе и то да за слободну трговину и глобализацију више нема места у новој ери америчког популизма.

Чим се уселио у Овални кабинет Трамп је моментално потписао указ којим почиње повлачење САД из трговинског споразума о Транспацифичком партнерству, који у суштини представља споразум о бесцаринској трговини Америке и 11 земаља. Најавио је смањење пореза за средњу класу и компаније, запретио произвођачима аутомобила да ће им увести порез од 35 одсто уколико наставе да, користећи режим бесцаринског увоза, Американцима продају возила која производе у Мексику, на пример. „Или платите порез на увоз, или производите у Америци”, поручио им је Трамп.

Колико год да је непознаница како ће на крају изгледати комплетан пакет економских мера, које ће нови амерички председник повући, неки потези, већ сада је јасно, могу имати последице на нашу економију.

И мали талас економских сила је довољан да се код нас осете велике последице, сматра Ђорђе Ђукић, професор Економског факултета у Београду.

– Прву последицу смо већ осетили преко тржишта валута. Чим су крајем прошле године објављени резултати америчких избора, долар је ојачао за четири одсто у односу на евро. После тога, тржиште валута је реаговало врло нервозно, па је на сваки помен промене политике било дневних осцилација. Долар је затим слабио у односу на евро, а најнижу вредност достигао је крајем јануара – подсећа Ђукић и додаје да је нервоза на тржишту додатно појачана слабљењем кинеског јуана и евра.

У Србији се последица тих промена, буквално виде преко ноћи. Када је наш јавни дуг (због јачања долара у односу на евро) у децембру увећан за 180 милиона евра. Иначе наш доларски део јавног дуга износи 8,86 милијарди долара, што чини трећину укупних државних дуговања. Такође, Србија у доларима плаћа енергенте, који су онда због курсних разлика за нас скупљи.

– То значи да је тржиште већ унапред укалкулисало које ће мере нова америчка администрација предузети и одреаговало скоком долара. При томе, ми смо већ у ранијем периоду имали континуитет у расту долара у односу на евро. То је, пре свега, била последица различитих монетарних политика које воде Европска централна банка и америчке Федералне резерве – каже Ђукић и додаје да Фед већ дуже време затеже, а ЕЦБ одавно попушта монетарне дизгине.

Упркос дневним осцилацијама и последњем јачању евра, на дужи рок Ђукић види неколико притисака који могу да утичу на јачање долара. Први је најава великих јавних издатака, уз партнерство са приватним сектором.

– То значи да ће раст америчке привреде вероватно превазићи очекиваних 2,5 одсто, што за последицу опет има јачање америчке валуте – каже Ђукић.

Он додаје да најновија истраживања показују да у највећој мери није тачна теза да јачање долара није у интересу америчке привреде, која је претежно

извозна.

– Амерички извоз у већој мери зависи од иновација и раста продуктивности, него од курса – тврди Ђукић.

Други притисак на јачање долара може да буде и то што су америчке хартије атрактивне, јер инвеститорима, због раста камата доносе и веће приходе.

Још једна од мера која може да изазове притисак на курс је наговештај Феда да би у марту поново могао да подигне камате. Ђукић чак сматра да постоји могућност да Фед, због кретања у светској привреди, чак и одложи повећање камата.

– Раније је Фед углавном водио рачуна о токовима у америчкој привреди. Сада све више води рачуна о кретањима у светској привреди – истиче Ђукић.

На питање да ли Америка сада улази у нову етапу валутног рата и како треба читати изјаву Петера Навара, председника Националног савета за трговину САД, који је оптужио Немачку да је низак курс евра у најбољем интересу немачке привреде, Ђукић одговара:

– Увек сам тврдио да је неприродно да еврозону чине земље са различитом продуктивношћу.

Намерним слабљењем валута земље покушавају да повећају извоз, и стимулишу привредни опоравак. Наварова изјава практично значи да је, кад ЕЦБ намерно слаби евро, то у најбољем интересу немачке привреде која је извозно оријентисана.

Самим тим велике економије краду раст једни од других. За то постоји и израз „валутни рат” који је почетком кризе смислио бивши министар финансија Бразила Гвидо Мантега. Реч је о појави када државе, извозни ривали, намерно обарају вредност своје валуте како би стимулисали извоз и профитирали у спољној трговини. Са друге стране, земље са периферије Европе, које више троше него што штеде (попут Грчке или Шпаније), немају могућност да преко курса стимулишу своје извознике, већ се њихови трговински дефицити повећавају.