Ђацима знање, звање и новац

Увођење дуалног образовања које је премијер Александар Вучић најавио као најважнију тему за Србију у наредним годинама подигло је велику прашину у јавности, од повика да ће то бити нова „шуварица” до тога да за тако нешто привреда није у стању да подржи. Слагали се са овом идејом или не, тек, сигурно је да ће нови модел значити и темељну промену садашњег застарелог начина рада и размишљања не само у школама већ и у главама младих и њихових професора.

Стање у српском средњем стручном школству јесте лоше, то признају сви стручњаци. Исто се наводи и у Стратегији развоја образовања Србије која помиње сумрак занатског, али и гимназијског образовања. Ђаци уче преуско специјализоване или застареле образовне профиле, који само делимично одговарају потребама тржишта рада, док нека занимања за којима постоји тражња не могу да привуку довољан број младих. Већина оних који заврше средњу школу уписује факултете, студије развлаче годинама и остају код родитеља, очекујући да, ако и дипломирају, држава буде та која ће им пронаћи посао. Међу незапосленима, средњошколци такође представљају најбројнију категорију.

Да је могући и другачији модел школовања показали су ђаци и наставници у десетак школа у Србији који су за време мандата претходног министра просвете Срђана Вербића кренули путем дуалног образовања. Будући мајстори који се школују за дефицитарна занимања добијају стипендије, пеку занат у савременим фабрикама, а по завршетку трогодишњег школовања већину чекају радна места, и то добро плаћена.

Када смо прошле године посетили Политехничку школу у Крагујевцу, која је тада била део пилот-пројекта, чули смо да је дуално образовање ђака ове школе подржало седам локалних компанија, уз објашњење „да се добар радник не ствара преко ноћи”. Ђаци са којима смо разговарали били су одушевљени: добијају џепарац (око 5.000 динара месечно), раде и уче и ван школе, и то од правих мајстора, а запослење ће им бити загарантовано уколико се покаже да ваљају. Неки од њих долазе „на посао” чак и током летњег распуста, што им се такође плаћа.

Иако је министар Вербић био противник увођења дуалног образовања (говорио је да је „за праксу наших ђака потребно приближно 50.000 радних места за учење, што српска привреда у догледној будућности неће бити у стању да обезбеди”), за време његовог мандата у трогодишње стручне школе уписано је 2.000 ђака више. Од прошле године укупно је 14 средњих стручних школа укључено у дуално образовање. У њима се, по новом моделу, школују бравари-заваривачи, електричари, индустријски механичари и оператери за израду намештаја. До септембра би требало да буде спремно још шест дуалних образовних профила и то: ливац-калупар, техничар за ловство и рибарство, техничар логистике и шпедиције, ауто-механичар, елетромонтер мрежа и постројења и бродомонтер.

Рецимо и да оно што се последње две године догађа у српском образовању, по моделу „школа у фабрици” јесте део пројекта „Реформа средњег стручног образовања”, коју финансира немачка влада, а спроводе га ГИЗ (Немачка организација за међународну сарадњу) и српско министарство просвете.

Стручњаци који долазе у Србију наводе позитивне ефекте дуалног образовања у својим земљама: у Немачкој више од 80 одсто ђака из дуалног трогодишњег образовања посао нађе управо код послодавца код ког је имало праксу. У овој земљи око 25 одстро практиканата има право да се упише на факултет, али се уместо тога одлучују за праксу. У Швајцарској се  у систему дуалног образовања налази 128 образованих профила и за сваки је задужена нека друга компанија.

Оно што су основне замерке противника увођења дуалног образовања јесте да ће се тако „спустити рампа” младима који би после средње стручне школе пожелели да упишу факултет.

Међутим, оно што смо чули током презентације швајцарског модела, од стране државног секретара образовања Маура дел Амброђа, дуално образовање није рампа за високо. Он је, рецимо, објаснио да јесте тачно да се из гимназија уписују универзитети, али из стручних школа постоји проходност и ка високим техничким школама и универзитету. Из дуалитета се преко стручне матуре иде на више струковне школе или на завршни испит.

Збрка око термина и финансирања

У студији изводљивости о „Дуалном средњем стручном образовању у Србији”, ГИЗ-а, Министарства просвете и Привредне коморе Србије наводи се да се термин „дуални систем” односи на места учења али и на испреплетене педагошке процесе. У првом случају „дуалност” се односи на наизменично учење у предузећу и у школи, а у другом на комбинацију теорије и праксе. Иако је у креирању српског модела узор систем средњег стручног образовања у Швајцарској, Аустрији и Немачкој, свака од тих земаља има и своје специфичности, па ће тако бити и са Србијом.

Постоје различите варијанте и око финансијског дела модела. Да паре не морају да буду нужно проблем, показује и пример када предузећа не сносе читав трошак обуке ђака. Може се увести систем надокнада на националном нивоу или за привредне  секторе. На пример, у Данској свако предузеће плаћа допринос фонду на основу броја запослених. Фондација управља и расподељује тај новац, који се користи за плаћање трошкова похађања средње стручне школе и финансирање обуке у предузећима, а компанијама која обезбеђују места за обуку исплаћују се субвенције. Сличан приступ је и у Швајцарској, где су фонд за средње стручно образовање основале струковне организације, а држава може да учини учешће у овом фонду обавезним за сва предузећа у одређеној привредној грани.

Друга опција била би додавање једне године основне стручне припреме коју финансира држава за ограничен број занимања, након чега следи дуална обука коју би спроводила предузећа. Овакав тип система примењује се, на пример, у Норвешкој. Сви ученици похађају средњу школу до десетог разреда, а тада се одлучују да ли ће директно ићи на универзитет или почети стручну обуку, која траје четири године.