Први судар турске и руске армије у Сирији

Годину и по откако је Турска оборила руски авион над Сиријом, Анкара и Москва су се нашли у сличној ситуацији пошто је руски ваздушни удар усмртио троје турских војника код сиријског града Ел Баба. То је први судар њихових армија, које подржавају непријатељске стране у сиријском рату. Срушени „сухој” привремено је покварио пријатељство Реџепа Тајипа Ердогана и Владимира Путина. Последњем случају, упркос супротним тврдњама о кривцу за страдање турских војника, вероватно неће дозволити да наруши њихово помирење и напоре да поравнају интересе у Сирији.

Према портпаролу Кремља Дмитрију Пескову, напад у којем су погинули турски војници није био намера Русије, па чак ни њена, него турска грешка. Турци су, наводно, послали руској војсци нетачне координате својих положаја око града из којег са групом сиријских побуњеника – као и, с друге стране, снаге Башара ел Асада уз помоћ Москве – покушавају да истерају борце Исламске државе (ИД).

Анкара, пак, тврди да је на време доставила исправне податке. Ако и не буде спремна да напредак у односима с Русијом жртвује због овог инцидента, остаће разне сумње, које одражавају заплетеност савезништава и супарништава у Сирији. Та замршеност би могла одложити избацивање ИД из њене „престонице” Раке и сламање група повезаних с Ал Каидом у Идлибу, што су битке које ће преламати рат.

Уз сву сарадњу Турске и Русије око Сирије, тешко је рећи да ли два фронта који притискају ИД у Ел Бабу – Турци са севера, Руси с југа – раде заједно или се тркају да буду први који ће ући у град и припојити га територији својих сиријских штићеника. Без обзира на настојања Москве и Анкаре да избегну међусобне сукобе, пре неколико дана су се судариле трупе сиријског председника и побуњеници које штити Турска.

Ако је то и био само епизодни испад дубоког непријатељства та два табора, које Анкара и Москва још не могу потпуно контролисати, свеједно је тај окршај подсетио да је Асада и побуњенике засад неизводљиво приморати да сложно раде, чак ни против џихадиста. Неко ће закључити и да погибија троје турских војника од руских бомби значи да се и покровитељи устаника и сиријског председника, који би требало да их усмеравају ка истој мети, још узајамно посматрају као ривали. Другим речима, да су Руси намерно гађали Турке или да су ови свесно слагали где су им војници, јер свако од њих жели за себе Ел Баб, стратешки важан за контролу над турско-сиријском границом и севером Сирије.

Све то готово извесно неће натерати Реџепа Тајипа Ердогана да одустане од жеље да у Сирији подигне степен војне координације с Владимиром Путином, што су њих двојица пре неколико дана потврдила у телефонском разговору. У сличном тону је протекао и разговор Ердогана и Доналда Трампа. Али, као што су запетљани односи око Ел Баба, слично је сложена ситуација око Раке, где се очекује тешња сарадња Турске и САД.

Уз америчку подршку, снаге сиријских Курда у савезу с Арапима наставиле су опкољавање Раке. Анкара нипошто не жели да тај град заузму Курди, које су својом војном интервенцијом потиснули и из области надомак Ел Баба како им не би дозволили да формирају целовит ентитет уз границу с Турском.

Засад, Американци не наоружавају Курде директно, али опремају арапске борце из њихове коалиције и потпомажу њихово заједничко надирање својим авионима. Трамп се у разговору с Ердоганом, упркос инсистирању турског председника, није обавезао да оружје неће допремати и Курдима – који га ионако можда већ добијају од својих арапских савезника. Двојица председника су саопштила да су спремна да заједно нападну Раку. Цена за то сигурно би била да Вашингтон наложи Курдима да се држе позадинске подршке и да ни случајно не улазе у град. Трамп ће морати убрзо да се одлучи ако намерава да оствари процену Пентагона да и Рака и већ опкољени Мосул, последње ирачко упориште ИД, могу пасти за шест месеци.

Осим са Американцима, Ердоган би проблеме око Курда могао имати и са Русима. Судећи по њеном нацрту устава Сирије, Москва није искључила могућност подршке некој врсти курдске самоуправе у Сирији. Према курдској агенцији Рудав, управо је тражила и да се представници тог народа придруже идућој рунди мировних преговора о Сирији, чему се Анкара жустро противи. Јачање курдске позиције би могло представљати и ако Пентагон пошаље неколико хиљада војника да помогну офанзиву на Раку, што је једна од опција на Трамповом столу.

Ако се споразумеју око подршке Курдима, Русима и Американцима ће, не би ли обезбедили трајан мир, остати да нађу обострано прихватљиву понуду за арапску неисламистичку опозицију у Сирији. Осим уз јужну границу, она је у осетнијем броју присутна још и у деловима провинције Алепо и оближњем Идлибу, где су, међутим, доминантни исламисти, међу њима и коалиција око некадашњег Нусра фронта, за којег није извесно да ли је заиста, како тврди, раскинуо везе с Ал Каидом. По тој коалицији туку и руски и амерички авиони. Али, као и што није свеједно да ли ће Руси или Турци преузети Ел Баб, важно је и да ли ће Вашингтон или Москва, ако скрхају отпор тамошњих џихадиста, овладати Идлибом преко својих штићеника.

Уз упориште у тој провинцији, умерена опозиција би задржала какве-такве карте у мировним преговорима. У супротном, не би се имала много чему надати. Охрабрујући знак за њу је ако су истините приче да су им САД послале нешто оружја и након што је у Белу кућу ушао Трамп, који је наговештавао да можда неће стајати иза њих као Барак Обама.

Могуће је и да ће Трамп и Путин склопити договор око „истинске координације у борби против ИД и осталих терористичких група” у Сирији, као што је поручено након њиховог недавног разговора. Али, већ први конкретан потез Трампа око Сирије, тражење начина да се успоставе безбедне зоне за избеглице у тој земљи, Кремљ је дочекао крајње уздржано, знајући да би то могло подразумевати хиљаде америчких војника на тамошњем ратишту. Идеју су, пак, поздравили сиријски суседи који подржавају побуњенике, јер би тиме и они могли потпасти под америчку оружану заштиту, што не би било по вољи Путина, као ни његовог штићеника Асада, који је поручио да безбедне зоне нису потребне и да су америчке јединице добродошле у Сирију ако ће се борити с терористима, али само под условом да прихвате координацију с његовим режимом.