​Предизборно телепромптовање

Клинци данас вероватно немају појма ко је Едвард Кардељ, али се утопијска теорија Титовог идеолога о договорној економији показала далеко живахнијом од самоуправног поретка који је наизглед нестао. Систем је само мутирао у договорну политику. Отуда је моралисање о предизборним претрчавањима и промени страначких дресова суштинско неразумевање да у револуцији која вечно тече политичари увек плове на јахтама, а бирачи их прати пливајући.

Зато би било злобно оптужити Чедомира Јовановића да је претрчао у посланички клуб Ненада Чанка. Чеда је притрчао Чанку. То је мала помоћ идеолошког пријатеља, како би лидер Лиге социјалдемократа Војводине сачувао свој посланички клуб, пошто га је напустила Мариника Тепић. Махнувши Чанку, Мариника је одлепршала ка Саши Јанковићу и већ постала чланица његовог политичког савета, те је лидер ЛДП-а заиграо за лигаше како не би испали из скупштинске лиге.

Председнички кандидат Саша је добио самосталну посланицу која је председник парламентарног Одбора за европске интеграције, а Чеда и Чанак су исувише искусни да не би савршено добро познавали драматургију политичких новела у којима постулат „свако са сваким” не подразумева систем такмичења, већ потврду да је таква врста блискости први закон динамике српске политике. Тако је Чеда остао сит, Чанак на броју, а Јанковић се, у облику Маринике, телепромптовао у парламент, без странке и избора, како би објаснио напредњачки лингвиста Бата Гашић.

Очекивати да ће политичари гледати у икону свог свеца, а да после неколико секунди неће спустити поглед на своје ципеле, интелигентно је као и тврдити да ће „Снајке” изгубити гледаност, па ће Срби нагрнути на Битеф. Ако се вучићевцима чини како у новоформираном клубу „За спас Србије” уместо Дијане Вукомановић која је напустила Ивицу и Санде Рашковић Ивић коју је напустио ДСС, уз нешто Вељиних остатака и Ђорђа Вукадиновића, назиру отиске Вука Јеремића, у праву су.

Треба, међутим, да се присете Тадићевог доба. У парламент су ушли као радикали, али и Тома Николић а нарочито Вучић знали су да им се пут ка власти радикално отвара ако се ослободе једне ситнице: извода из матичне књиге рођених у којој је, као отац, наведен Војислав Шешељ.

Пробудивши се као напредњаци, када је зазвонио будилник покојног Микија Ракића, одбацили су војводину идеолошку заоставштину, али не и мандате. Трпели су, додуше, клетве Вјерице Радете, али их је то још више учврстило у уверењу да су им мање шансе да заврше кувајући се у лонцу, ако се чвршће држе за посланичке клупе.

Када је касније Ивица Дачић остао сам под Палмом, без Кркобабића млађег који је пребегао код Вучића и добио уз Пошту толико мандата да се Веља осетио рањеним, као да су му, уместо срца, ишчупали асфалт. Ивица се вероватно сетио 5. октобра. Слобини и Мирини највећи саборци већ су се наредног јутра, док се осећао дим из Скупштине, заклињали како никада нису видели ни канабе ни Пожаревац и да су све време радили као курирска служба између Коштунице и Ђинђића.

Обојица су се понела хумано у највећој политичкој мигрантској кризи у Срба. Слобисти су, уместо босових, навукли досова одела и наставили даље, не обазирући се на тужбалице наиваца који су ронили сузе што због сузавца, што због стилиста нових власти.

Са собом ипак нису понели Вука Драшковића. Лидер СПО-а је једини из опозиције јавно говорио да је био очаран како Слобиним шармом, тако и грађевинским земљиштем. Остали лидери ДОС-а су се са Слобом виђали тајно. Зато је јагодински шериф Драган Марковић Палма делимично у праву када је рекао да је идеологија престала да важи када је СПО направио коалицију са СПС-ом 1998. године. Истине ради, Вук барем није држао шипак иза леђа када је тврдио да је виђао Милошевића само на телевизији.

И Палма се, приликом овог сезонског предизборног пресвлачења, суочио с приливом и одливом кадрова. Неки од његових тигрова су га напустили и пришли Расиму Љајићу, док су поједини Расимови одбори пожелели да уживају у хладовини Јагодинца. Ако би неко желео да коначно открије формулу еликсира политичке бесмртности, ипак би морао да посети санџачког лекара опште праксе, како би спознао шта га чини најдуговечнијим човеком на власти.

Мудри Бошњак, наиме, познаје Србе боље од њих самих. Тако је постао шеф Канцеларије за сарадњу с Хашким трибуналом у најопасније време, па је сада Веселин Шљиванчанин једнако захвалан Вучићу који је ономад протестовао због његовог драматичног изручења, као и Расиму, чија је канцеларија спроводила испоруку.

Када је Вучић украо Расима од жутих, чинио је то раширених руку јер је Расимова предаја била више него добровољна. Прешавши 2012. године с Борисове листе „Избор за бољи живот” у Вучићеву власт, Расим је знао да га бољи живот чека с Вучићем и Дачићем. Да се Борис држао обећања да ћемо га гледати у неком другом филму, много боље би прошао да је гледао Гигу Моравца. Тако би сазнао да грађане бољи живот чека само у репризама серије која ће се, због продужавања те илузије, емитовати и кад нас не буде.

Бољи живот снева и Веља Илић, иако су га напустили Дубравка Филиповска и Драган Јовановић. Веља би, наравно, био далеко срећнији да их је раније мењао с Вучићем за неко министарство или за „Коридоре”. Сада срећу тражи на новој магистрали за коју верује да води ка власти. С обзиром на то да је, за сада, прекинуо дистрибуцију сличица Златибора Лончара, потврђује се теза о договорној политици као константи српске судбине. Ако настави да их објављује, то је тек доказује! Јер, кад-тад ћемо сазнати с ким се договорио.