​Predizborno telepromptovanje

Klinci danas verovatno nemaju pojma ko je Edvard Kardelj, ali se utopijska teorija Titovog ideologa o dogovornoj ekonomiji pokazala daleko živahnijom od samoupravnog poretka koji je naizgled nestao. Sistem je samo mutirao u dogovornu politiku. Otuda je moralisanje o predizbornim pretrčavanjima i promeni stranačkih dresova suštinsko nerazumevanje da u revoluciji koja večno teče političari uvek plove na jahtama, a birači ih prati plivajući.

Zato bi bilo zlobno optužiti Čedomira Jovanovića da je pretrčao u poslanički klub Nenada Čanka. Čeda je pritrčao Čanku. To je mala pomoć ideološkog prijatelja, kako bi lider Lige socijaldemokrata Vojvodine sačuvao svoj poslanički klub, pošto ga je napustila Marinika Tepić. Mahnuvši Čanku, Marinika je odlepršala ka Saši Jankoviću i već postala članica njegovog političkog saveta, te je lider LDP-a zaigrao za ligaše kako ne bi ispali iz skupštinske lige.

Predsednički kandidat Saša je dobio samostalnu poslanicu koja je predsednik parlamentarnog Odbora za evropske integracije, a Čeda i Čanak su isuviše iskusni da ne bi savršeno dobro poznavali dramaturgiju političkih novela u kojima postulat „svako sa svakim” ne podrazumeva sistem takmičenja, već potvrdu da je takva vrsta bliskosti prvi zakon dinamike srpske politike. Tako je Čeda ostao sit, Čanak na broju, a Janković se, u obliku Marinike, telepromptovao u parlament, bez stranke i izbora, kako bi objasnio naprednjački lingvista Bata Gašić.

Očekivati da će političari gledati u ikonu svog sveca, a da posle nekoliko sekundi neće spustiti pogled na svoje cipele, inteligentno je kao i tvrditi da će „Snajke” izgubiti gledanost, pa će Srbi nagrnuti na Bitef. Ako se vučićevcima čini kako u novoformiranom klubu „Za spas Srbije” umesto Dijane Vukomanović koja je napustila Ivicu i Sande Rašković Ivić koju je napustio DSS, uz nešto Veljinih ostataka i Đorđa Vukadinovića, naziru otiske Vuka Jeremića, u pravu su.

Treba, međutim, da se prisete Tadićevog doba. U parlament su ušli kao radikali, ali i Toma Nikolić a naročito Vučić znali su da im se put ka vlasti radikalno otvara ako se oslobode jedne sitnice: izvoda iz matične knjige rođenih u kojoj je, kao otac, naveden Vojislav Šešelj.

Probudivši se kao naprednjaci, kada je zazvonio budilnik pokojnog Mikija Rakića, odbacili su vojvodinu ideološku zaostavštinu, ali ne i mandate. Trpeli su, doduše, kletve Vjerice Radete, ali ih je to još više učvrstilo u uverenju da su im manje šanse da završe kuvajući se u loncu, ako se čvršće drže za poslaničke klupe.

Kada je kasnije Ivica Dačić ostao sam pod Palmom, bez Krkobabića mlađeg koji je prebegao kod Vučića i dobio uz Poštu toliko mandata da se Velja osetio ranjenim, kao da su mu, umesto srca, iščupali asfalt. Ivica se verovatno setio 5. oktobra. Slobini i Mirini najveći saborci već su se narednog jutra, dok se osećao dim iz Skupštine, zaklinjali kako nikada nisu videli ni kanabe ni Požarevac i da su sve vreme radili kao kurirska služba između Koštunice i Đinđića.

Obojica su se ponela humano u najvećoj političkoj migrantskoj krizi u Srba. Slobisti su, umesto bosovih, navukli dosova odela i nastavili dalje, ne obazirući se na tužbalice naivaca koji su ronili suze što zbog suzavca, što zbog stilista novih vlasti.

Sa sobom ipak nisu poneli Vuka Draškovića. Lider SPO-a je jedini iz opozicije javno govorio da je bio očaran kako Slobinim šarmom, tako i građevinskim zemljištem. Ostali lideri DOS-a su se sa Slobom viđali tajno. Zato je jagodinski šerif Dragan Marković Palma delimično u pravu kada je rekao da je ideologija prestala da važi kada je SPO napravio koaliciju sa SPS-om 1998. godine. Istine radi, Vuk barem nije držao šipak iza leđa kada je tvrdio da je viđao Miloševića samo na televiziji.

I Palma se, prilikom ovog sezonskog predizbornog presvlačenja, suočio s prilivom i odlivom kadrova. Neki od njegovih tigrova su ga napustili i prišli Rasimu Ljajiću, dok su pojedini Rasimovi odbori poželeli da uživaju u hladovini Jagodinca. Ako bi neko želeo da konačno otkrije formulu eliksira političke besmrtnosti, ipak bi morao da poseti sandžačkog lekara opšte prakse, kako bi spoznao šta ga čini najdugovečnijim čovekom na vlasti.

Mudri Bošnjak, naime, poznaje Srbe bolje od njih samih. Tako je postao šef Kancelarije za saradnju s Haškim tribunalom u najopasnije vreme, pa je sada Veselin Šljivančanin jednako zahvalan Vučiću koji je onomad protestovao zbog njegovog dramatičnog izručenja, kao i Rasimu, čija je kancelarija sprovodila isporuku.

Kada je Vučić ukrao Rasima od žutih, činio je to raširenih ruku jer je Rasimova predaja bila više nego dobrovoljna. Prešavši 2012. godine s Borisove liste „Izbor za bolji život” u Vučićevu vlast, Rasim je znao da ga bolji život čeka s Vučićem i Dačićem. Da se Boris držao obećanja da ćemo ga gledati u nekom drugom filmu, mnogo bolje bi prošao da je gledao Gigu Moravca. Tako bi saznao da građane bolji život čeka samo u reprizama serije koja će se, zbog produžavanja te iluzije, emitovati i kad nas ne bude.

Bolji život sneva i Velja Ilić, iako su ga napustili Dubravka Filipovska i Dragan Jovanović. Velja bi, naravno, bio daleko srećniji da ih je ranije menjao s Vučićem za neko ministarstvo ili za „Koridore”. Sada sreću traži na novoj magistrali za koju veruje da vodi ka vlasti. S obzirom na to da je, za sada, prekinuo distribuciju sličica Zlatibora Lončara, potvrđuje se teza o dogovornoj politici kao konstanti srpske sudbine. Ako nastavi da ih objavljuje, to je tek dokazuje! Jer, kad-tad ćemo saznati s kim se dogovorio.