Америка остаје на Балкану

Метју Палмер не важи за обичног дипломату. Осим што је у току каријере променио неколико утицајних дипломатских положаја, а данас је директор Канцеларије за Југоисточну Европу у Стејт департменту, успео је и да напише четири романа од којих је један објављен и на српском, а заплет другог је смештен управо на подручју бивше Југославије. „Линија између мене као дипломате и као писца је тамо где ја одлучим да је повучем”, објашњава Палмер у разговору за „Политику”.

Иако претходно спреман и школован за службовање у Азији, случај је хтео да његово прво дипломатско постављење буде управо Београд 1993. године. Испоставиће се да ће то одредити његов даљи професионални, али и приватни животни пут (ожењен је Београђанком и, како каже, лично му је стало до напретка Србије).

Последњи пут када сте службовали у Београду налазили сте се на положају шефа Политичког одељења амбасаде САД. Шта се у Србији променило у међувремену?

У суштини су прошле само две и по године од времена када сам живео овде. Чини ми се, ипак, да када говоримо о некаквој евентуалној промени, за мене је најупечатљивији утисак поправљање економске ситуације. То је мој осећај, а рекао бих да га поткрепљује и статистика. Такав тренд ће сигурно много помоћи Србији у напретку ка чланству у Европској унији што ће се, надам се, одразити и у бољем квалитету живота за грађане Србије.

Долазите и у политички веома осетљивом тренутку...

Заправо се не сећам ниједног периода који у Србији није био политички осетљив...

Овог пута је, ипак, још деликатнији. Макар кад је реч о односима Београда и Приштине, зар не?

Однос Београда и Приштине је по себи тежак и компликован. Одвија се процес преговора које предводи ЕУ, али га такође снажно подржавају и САД. Циљ овог дијалога је потпуна нормализација односа између две преговарачке стране. Тај процес није важан само за мир и стабилност у региону него ће и нормализација односа с Косовом помоћи Србији да брже напредује ка чланству у Европској унији. У току дијалога је дошло до неких озбиљних помака, као што је на пример примена договора о позивном броју за Косово што је значајан корак напред. Ми, као америчка администрација, посвећени смо том процесу и пружању подршке обема странама, и Београду и Приштини.

Веома добро сте упознати с дешавањима у вези с Косовом. Својевремно сте били заменик шефа америчке делегације током преговора у Рамбујеу. Сигурно вам није промакло и скорашње звецкање оружјем и са стране Београда и Приштине. Како то коментаришете?

Процес комуникације две стране је некад више напет него што је то уобичајено. Мислим да ће и тензије бити мање како политички дијалог буде напредовао. Рамбује се давно догодио и односи Београда и Приштине су данас потпуно другачији него 1999. године. Истина, неки играчи који су били важни током преговора у Рамбујеу и данас представљају одлучујући фактор, нарочито на Косову. Ми се надамо да ће како буде одмицао процес који се води под окриљем ЕУ и однос између две преговарачке стране постајати лагоднији. Надам се да ће током тог процеса Београд и Приштина научити да заједнички одговоре на неке изазове који се евентуално укажу.

Нови амерички министар војни Џејмс Матис је током саслушања у Сенату изјавио да „Косовским безбедносним снагама треба омогућити да буду одговорне за домаћу безбедност и територијалну одбрану, што је промена која ће захтевати уставну промену уз подршку парламента”. Ова изјава је протумачена као још директнија подршка коју ће Приштина након избора Доналда Трампа добијати од Америке. Можемо ли говорити о таквом сигналу?

Ја бих ту изјаву оценио као у потпуности конзистентну са установљеном америчком политиком према Косову. Већ дуго радим на Балкану и политика САД према региону се није мењала у протеклих 20, 25 година, независно од тога да ли је власт у Вашингтону држала демократска или републиканска администрација. То је због тога што се америчка политика заснива на америчким интересима и америчким вредностима, и ти интереси и вредности опстају, они се не мењају са сваком променом администрације. Због тога бих рекао да је доследност, пре неголи променљивост кључна реч која обележава нашу дипломатију, а самим тим и дипломатију према Балкану. Немам разлога да мислим да је она ишта другачија данас него што је била пре рецимо два месеца.

Ипак, у делу српске јавности преовладава утисака да ће доласком Трампове администрације доћи до промене политике према Србији. Колико је то реално очекивање?

Не бих покушавао да предвиђам будућност, али бих погледао у прошлост како бих на основу неких пређашњих искустава покушао да наслутим неке предстојеће кораке. Поново указујем на константу америчког приступа Балкану. Наш циљ у Европи су слобода и мир и то подразумева интеграцију земаља Западног Балкана у европске институције. Циљ Србије је да постане пуноправна чланица Европске уније, а тај циљ подржавају САД. Нормализација односа с Косовом је део тог циља. Потребно је да дође до напретка у бриселском дијалогу како би дошло да напретка на путу евроинтеграција. Немам ниједан разлог да верујем да ће доћи до промене нашег приступа по том питању.

С ваше тачке гледишта, да ли је могуће да Србија уђе у ЕУ без признавања независности Косова?

Мислим да је то ипак питање за Европску унију.

А шта би рекла Америка?

Оно што ми радимо јесте да у пуној мери подржимо процес нормализације односа Београда и Приштине. И тренутно не гледамо даље од те тачке.

Дакле, кад кажете „нормализација” не мислите „признање”?

Мислим да је нормализација дефинисана и препозната у оквирима бриселског дијалога и третирамо је као одвојен процес од признавања независности.

И косовски председник Хашим Тачи је данас (петак) изјавио да нема времена за губљење и да би косовска скупштина хитно требало да донесе одлуку о формирању косовске војске. Да ли видите неку везу између те његове изјаве и поруке генерала Матиса у Сенату или је у питању пука случајност?

Чини ми се да то господин Тачи често понавља током свог мандата. Поруку генерала Матиса бих схватио као путоказ за америчко становиште. Немам никакву информацију да Тачи добија некакве сигнале од Матиса или нешто слично.

Будући да сте у Стејт департменту надлежни за цео регион некадашње Југославије, занима ме ваше мишљење о најавама појединих политичара у Сарајеву да ће обновити тужбу против Србије за геноцид.

Чини ми се да је у овом тренутку у односима Београда и Сарајева најважније да оснаже и продубе међусобну комуникацију и да заједно раде како би превазишли како садашње изазове тако и нека питања из прошлости.

Чини се, међутим, да је унутар саме БиХ на свим странама поново појачана националистичка реторика. За сада је на „црну листу” стављен само председник РС Милорад Додик...

Одлука да се Додику уведу санкције није донета тек тако. Она је одговор на његове сталне антидејтонске активности и изјаве. Порука иза те одлуке је, рекао бих, јасна и недвосмислена, а то је да ће САД бранити Дејтон и дејтонске институције, као и целовитост БиХ. Када говоримо који би могли бити следећи кораци, многобројне опције остају отворене. Уколико други политичари у Бањалуци изведу поуку из санкција Додику и схвате да треба да буду пажљиви по питању својих потеза и изјава које доводе у питање Дејтонски споразум или га на било који начин поткопавају, онда то и није тако лоше.

Значи, сматрате да само политичари у Бањалуци треба да схвате поруку, а да нема политичара у Сарајеву који би такође требало да размисле о свом понашању?

Мислим да широм БиХ постоје људи који су спремни да повлаче потезе који нису у складу с Дејтоном. Нама се учинило да је оно што је долазило од господина Додика из Бањалуке представљало нарочито директан изазов за структуру Дејтонског мировног споразума. Показан је потпуни презир и непоштовање према судским институцијама у комбинацији са потенцијалним будућим акцијама које су претиле да додатно погоршају ситуацију. Идеја санкција није кажњавање прошлих потеза, него је њихов циљ да упозоре против евентуалног будућег антидејтонског деловања.

У овдашњој, регионалној, јавности такође провејавају идеје различитих стручњака да би могло доћи до договора између Доналда Трампа и Владимира Путина по којем би се Америка одрекла Балкана као сфере свог утицаја. Шта, као први човек Стејт департмента надлежан за овај регион, мислите о томе?

Нисам видео ништа налик томе код било ког америчког званичника. Све у вези с таквим идејама ми звучи као спекулативна фикција. Не верујем да ће наша политика бити другачија од досадашње која је подразумевала посвећеност Америке овом региону и помоћи Балкану на путу европских интеграција.

Доста се говори и о јачању руског утицаја...

Рекао бих да постоји забринутост у вези с намерама Русије на Балкану, па је тако америчка политика да подржи чланство Србије у Европској унији, као што на том путу подржава и остале земље Западног Балкана. Такође, оне земље региона које желе да постану чланице НАТО-а имају подршку Вашингтона. Тај наш приступ се подудара с политикама које воде владе ових земља. Москва, међутим, има другачије амбиције. Њен циљ је да земље које покушавају да постану чланице НАТО спречи у томе. Такође, настоји да земљама Западног Балкана отежа процес придруживања Европској унији. Сматрам да је дубоко проблематично настојање Русије да омете земље овог региона у остваривању сопствених циљева да постану чланице ЕУ и ако то желе НАТО-а.

Најмање су две значајне препреке у односима Америке и Србије – нерешен случај убиства браће Битићи (амерички држављани албанског порекла који су убијени у Петровом Селу 1999. године, прим. нов.) и такође нерешен случај паљења америчке амбасаде 2008. године. Има ли помака?

Ова питања остају и даље важна и отворена. Што се тиче САД оба случаја могу да добију епилог једино кроз судске акције, када они који су одговорни за ове злочине буду идентификовани и процесуирани. Не желим да коментаришем појединачне случајеве, али бих подвукао колико је за нас важно да Србија испуни своје обавезе да спроведе истрагу о овим злочинима.