Све приче Душана Ковачевића доводе до урнебесног смеха

Глумица Нина Јанковић Дичић рођена је 20. априла 1988. у Шапцу. У родном граду је завршила Средњу уметничку школу, а у Београду глуму на Факултету драмских уметности. Постала је позната по улози у филму „Монтевидео, бог те видео” Драгана Бјелогрлића и по низу ТВ серија: „Монтевидео”, „Цват липе на Балкану”, „Будва на пјени од мора”, „Јагодићи”, „Убице мог оца”...

Један од повода за овај интервју је одлука Душана Ковачевића, једног од најбољих српских драмских писаца, да његово ново драмско дело „Хипноза једне љубави”, на сцени Звездара театра, уз искусне асове глуме Љубомира Бандовића, Аницу Добру и Драгана Петровића Пелеа, оживи и Нина Јанковић, као и двојица њених другова са класе: Урош Јаковљевић и Иван Михајловић.

О чему је реч у овој драми?

„Хипноза једне љубави” је прича о породици шумара и њиховој ћерки, њиховим комшијама, доктору и његовом сину. Радња се догађа на врху планине, једне ноћи под звездама, уз хук сове и завијање вука. То је вишеслојна драма о породици и љубави према ближњима која гледаоце, као све Ковачевићеве приче, доводи до урнебесног смеха. Радујем се свакој следећој „Хипнози” која ће ме, као у овој драми, однети на другу планету и, ускоро, на гостовања у друге градове Србије.

Од кад сте се борили за своје занимање?

Од четвртог разреда основне школе. Ишла сам на такмичења из рецитовања, и то ми се свидело. Тако сам заволела позорницу и тај осећај да ја нешто говорим, а да ме сви слушају. Мој тата Радушко Јанковић ме је, кад сам била мала, водио у школицу глуме у Шапцу. Али, тата је тада давао предност другима, а ја сам више статирала да тати неко не би могао да каже како у први план гура ћерку. Нисам имала никад велике улоге, али сам била упорна, јер било ми је све то врло забавно.

Кад сте први пут изашли на јавну сцену?

Догодило се то кад сам била статиста у шабачком позоришту. За новогодишњу представу сам била глава и предње ноге коња, а озбиљнију улогу сам имала у средњој школи. То је било на такмичењу, играли смо „Омера и Мериму”. Ја сам била Мерима и добила сам тада прву награду за глуму. Играла сам после тога у „Сабирном центру” који је режирао Кокан Младеновић.

Шта обележава вашу глуму...

Сигурност на сваком кораку. Држим се свих договора с редитељем, што ми даје апсолутни мир. Наравно да на свакој премијери имам малу трему, али после првих корака на сцени осећам се као код куће.

...а шта ваш живот?

Моја породица и моји пријатељи. У том окружењу осећам се као риба у води. Имам дивну породицу и велики круг пријатеља. Посебно ми је драго што сам сачувала пријатеље из детињства, школе, улице...

Колико сте моћни на сцени?

На сцени сам моћнија него у окружењу људи које не познајем. Ја обожавам мој посао и кад изађем пред камеру или публику ништа не може да ме поремети и да ми скрене пажњу са онога што радим.

Коју прекретницу посебно памтите?

Снимање филма „Монтевидео, бог те видео”. То је моја прва филмска улога коју сам потпуно неочекивано добила кад сам била на трећој години студија.

Колико радите на себи?

Трудим се да што више учим од старијих глумаца и глумица. Често сам у позориштима и гледалац, читам књиге, гледам добре филмове. Понекад гледам и неки „глупи” филм, јер у свему могу да нађем и нешто ново и добро.

Како чувате изглед?

Идем на масажу, али не онолико колико би то требало да чиним. Али, код козметичара идем редовно зато што сам у свим улогама под шминком, па морам да чувам здраво стање лица. Идем и на редовне третмане косе зато што и коса у представама мора да буде „нашминкана”.

Колико бринете о јелу?

Не бринем уопште. Волим да кувам. Спремам све од познатих јела, али, понекад, нешто измислим.

О чему сањате...

Волим да путујем и нас двоје, мој муж и ја, то често чинимо, обилазимо свет. Били смо у Шри Ланки, на Малдивима, у Бахреину, Америци, Дубаију, Енглеској...

...а шта планирате?

Планове, поготово животне, не волим да правим. Зато што нека догађања не могу да планирам. Волим да живим по принципу „како „падне, односно како буде, па ћу се уклопити.

А како планирате рад?

Не живим само од понуда. „Хипноза” ми је понуђена, али ја имам и три представе које смо ми, млади глумци, покренули сами. Ретко кад добијем понуду. Ја, углавном, играм у позоришту оно што ми, млади глумци, организујемо.

Чега се никад не бисте одрекли?

Љубави. Јер, мени је живот без љубави бесциљан. Наравно, љубав нису само речи већ, пре свега, енергија коју нас двоје емитујемо и размењујемо...

Имате ли неке страхове?

Мислим да свако има страхове кад је у питању нека болест. Ничега другог се не плашим.

Где се најбоље одмарате?

Волим море и сунце. Моја кума је из Херцег Новог, па често одемо до ње или до Хрватске, преко Цреса до Малог Лошиња. Ту је море прелепо, чисто, топло, са дивним рађањем и заласком сунца. Црес има оно што друга острва немају. Ту је велико слатководно језеро са јединственом питком водом за оба острва. Природно чудо је што то језеро никад не мења ниво, ни по суши, ни по киши.

Да ли сте нашли смисао живота?

Јесам. Имам све што желим. У срећном сам браку, имам дивне родитеље и целу породицу, посао који волим...

Публика ме чини задовољном

Шта вас чини задовољном?

Увек публика. Кад сви раздрагано аплаудирају, знам да смо на најбољи начин одрадили посао. То, нам се сад, у „Хипнози” дешава и у току представе. То ме чини задовољном.