Симболика Шкотске у очима Терезе Меј

Сада је јасно због чега Тереза Меј упорно не чује шкотске вапаје. Није много марила за њих, иако константно прете да ће напустити Уједињено Краљевство пре него ЕУ ако њихови интереси у преговорима с Бриселом не буду узети у обзир, јер мисли да независна Шкотска не би ни била у ЕУ.

Дакле, махање заставом независности њене шкотске колегинице Николе Стерџен за Мејову само је пуцањ у празно, као што су јој одлуке шкотског и британског парламента само симболичне.

Наиме, шкотски парламент се противи одлуци британског доњег дома

који се сложио да Мејова може да активира члан 50 Лисабонског споразума и тако започне преговоре о разлазу с ЕУ.

Иако је мишљење посланика у Шкотској необавезујуће јер је Врховни суд констатовао да нема потребе да се о брегзиту консултују Шкотска, Велс и Северна Ирска – њихов глас указује на дубоку подељеност Уједињеног Краљевства када је реч о условима под којима ће се развести од Брисела.

Шкотска и Северна Ирска су, подсетимо, на јунском референдуму убедљиво биле против напуштања ЕУ.

Али ништа више од симболике у наступу брегзитовска премијерка не види ни у улози британског парламента. Истина је да је чекала да јој посланици дају зелено светло па да, како је већ обећала, до краја марта започне двогодишње преговоре, али само јер ју је на то присилио суд.

Наиме, иако делује да је правда задовољена јер и парламент одлучује о судбоносним питањима у земљи, из премијеркиног кабинета је одмах после пресуде Високог суда поручено да су Британци гласали за излазак из ЕУ и да ће влада испунити њихове жеље без обзира на одлуку суда.

Дакле, рекло би се да су карте подељене и да то више нико не може променити, било да је Шкот или седи у Дому лордова.

Однос британске премијерке према институцијама и онима који имају нешто да јој замере или додају када је реч о брегзиту, можда се најбоље огледа у наступу министра у њеној влади задуженог за преговоре о иступању из ЕУ. Дејвид Дејвис је, када је суд премијеркин план за брегзит упутио на парламент, рекао да 23. јун представља тачку после које нема повратка.

Ипак, то је уједно и тачка која открива пукотине британских демократских институција. На Острву живе и они који мисле да влада повлачи потезе који су у супротностима с основним стубовима њиховог друштва. Да брегзитовци, који су иступањем из ЕУ наводно хтели да обнове суверенитет и идентитет земље, „тиранију Брисела” мењају сопственом.

Премијерка се бар потрудила да британском парламенту да на значају па је обећала да ће посланици гласати о коначном споразуму Лондона и Брисела пре његовог ступања на снагу. Додала је, истина, да ако одбаце договор, Британија неће опет преговарати с Европском унијом.

Али је Шкотској недвосмислено показала где јој је место. На питање једног шкотског посланика којег је занимало да ли би покренула процес изласка из уније у случају да на нивоу Уједињеног Краљевства о томе не постоји сагласност, Мејова је рекла: „Он константно помиње интересе Шкотске унутар ЕУ. Независна Шкотска не би била у унији.”

Ипак, шкотски министар задужен за брегзит Мајкл Расел сматра да ипак имају „карту у рукаву”. Расел тврди да британска влада не може да покрене процес изласка Велике Британије из ЕУ пре него што се са Шкотском, Велсом и Северном Ирском договори како ће бити формулисано писмо о брегзиту које треба упутити Бриселу.

Он такође сматра да је то што је Шкотска гласала против разлаза с Бриселом добар разлог да се распише други референдумом о независној Шкотској. У прилог му иде и то што је ондашњи дневни лист „Хералд” објавио да анкете показују да би 49 одсто испитаника гласало за независну Шкотску, што је упадљиво више у односу на раније сондаже јавног мњења.