Опкопари на Балтику

Господин др Драган Девић из Цеља послао ми је ових дана неколико хрватских војних часописа који обрађују историју Првог и Другог светског рата, али и савремене војне теме. У једном од тих часописа, у великом тексту „Од Буга до Туле”, аутор Марио Верхас приказује животни и професионални пут чувеног немачког генерала из Другог светског рата Хајнца Гудеријана, можда и најчувенијег тенковског команданта Вермахта и творца немачког блицкрига. Врло занимљив текст, препун података, текст где сам, ипак, морао да се мало и напрегнем да неке новохрватске војне називе схватим. Тако се по новохрватском војном говору инжењерија сада зове „опкопари”, а то сам схватио из контекста фотке где немачки „опкопари” граде мост на реци Дњепар током напредовања у дубину територије Совјетског Савеза. Јединице везе су јединице „дојавништва”, па „дојавништво” успоставља „дојављивање”, а рецимо 2. немачка оклопна армија је 2. оклопна војска. Корпус се као војна формација терминолошки потпуно изгубио, претпостављам да је то „збор”. Група немачких армија „Центар” је група армија „Средина”. „Причува” као резерва и „пријавак” као рапорт, то ми звучи већ као нешто нормално...

Но, актуелност тог чланка о генералу Гудеријану заправо су правци удара Вермахта кроз Украјину према Ростову на Дону и даље ка Криму и Кавказу. Невероватно је да се неки географски појмови и називи у Донбасу, Авдејевка и Чолма, појављују и у плановима генерала Гудеријана и фелдмаршала Фон Клугеа у првим месецима напада на СССР. Донбас се није догодио случајно.

Независна Држава Хрватска имала је на Источном фронту своје легионаре и пилоте. Ратовали су против СССР-а. Сада нова Хрватска шаље своје војнике у балтичке државе чланице НАТО-а. Шаљу инжењерију, односно „опкопаре”. И Немци сада шаљу Бундесвер на границе Русије. На јужном крилу НАТО-а, у Бугарску и Румунију треба да стигну нове НАТО трупе. У Румунији је већ оперативан амерички антиракетни штит, у Пољској се штит убрзано гради. Русија се убрзано војно опкољава, а нови амерички председник Доналд Трамп наводно је незадовољан уговором о нуклеарном разоружању СТАРТ-3, који, ето, више одговара Русима. Ако то није тактика бизнисмена да се подигне цена у будућим преговорима с Москвом, онда је то само потврда да ресетовање односа између Русије и САД неће ићи ни лако ни брзо. Јер, и Владимир Путин може да каже да је Русија незадовољна америчким једностраним изласком из споразума о АМБ-у из 1972, или изградњом антиракетног штита у Европи, или појачаним присуством снага НАТО-а директно на руским границама, где су се постројили управо они који су се тамо постројили и 1941. године. Од легионара до опкопара...

Заправо, у Москви је још пре две године јасно речено ко је главни непријатељ Русије: НАТО. Потврђена је и ранија ставка у руској војној доктрини, по којој Русија задржава право да на конвенционални напад на њене интересе и територију прва употреби нуклеарно оружје, чак и против неке земље која сама не располаже атомским оружјем. За оне који још нису ушли у ексклузивни клуб потенцијалних мртваца, ето прилике да се мало освесте и размисле. Има још времена. Ако има памети.

Москва је јасно рекла – ако не дође до договора о новом америчком антиракетном штиту у Европи, ако не буде америчких и НАТО гаранција да није уперен против Русије, Русија ће бити присиљена да одговори војним контрамерама. Из САД Русији још нису дате те гаранције, а нема ни става о некој заједничкој америчко-руској сарадњи око тог антиракетног штита, док о заједничкој контроли тог будућег борбеног система има још мање наговештаја. Сви досадашњи предлози Москве у том правцу одбијени су.

Наиме, Русија нови амерички антиракетни штит доживљава као претњу сопственој безбедности из неколико разлога. Као прво, локације тог новог америчког антиракетног система изазивају сумњу у Москви да Американци желе да деградирају руски офанзивни интерконтинентални ракетни потенцијал смештен на копну у функцији руског узвратног нуклеарног удара. У теорији нуклеарног рата, она страна која има могућност да осујети противников узвратни атомски удар може да се нада да у нуклеарном рату може и да победи, чиме је директно провоцирана у некој кризној ситуацији да прва и прибегне употреби атомског оружја. Ако имате ракете близу руских граница којима можете да обарате руске интерконтиненталне пројектиле, онда сте у ситуацији да имате огромну предност у евентуалном атомском сукобу, имате „вишак” времена не само за први удар, већ и за други. И не само то, контејнери у којима би требало да буду те америчке ракете пресретачи других ракета могу врло брзо да се напуне другим пројектилима, односно балистичким офанзивним ракетама.

Дакле, Украјина, Балтик, Румунија и Бугарска само су завршетак дугогодишње политике опкољавања Русије базама НАТО-а. Врло опасна игра по европски и светски мир.