Улога аутсајдера у председничкој трци

Колико год њихов пут до просечног српског бирача био мукотрпан, а квоте у кладионицама да ће победити једнаке односу динара и евра, то ни овог пута неће обесхрабрити „мале” кандидате да у великом броју учествују у трци за шефа државе. По броју оних који најављују улазак у битку за Андрићев венац, списак на бирачком листићу изгледа да ће бити дужи него 2012, кад је на њему било 12 имена.

Међу последњима, кандидатуру је ових дана најавила и представница дијаспоре – Данијела Сремац, председница и оснивач Српског института у Вашингтону и чланица Републиканске партије у САД, која је поручила да „Србија има четири милиона ’амбасадора’ у свету” и да би будући председник државе требало да ради на њиховом повезивању с матицом, а истовремено и на промоцији земље широм планете.

Кандидатуру је, по традицији, наговестило и неколико актера са домаће политичке сцене. У том „корпусу” су и функционер Српске народне партије Милан Стаматовић, Братислав Југовић из Покрета социјалиста Александра Вулина, Мирослав Паровић, којег је подржао Слободарски народни покрет, Душан Јањић, председник Активне Србије… О томе да „озбиљно размишља да се кандидује” говорио је и Ненад Поповић, председник СНП-а, а све чешће се помиње да жељу да се укључи у борбу има и Ненад Чанак, лидер ЛСВ-а.

Неизвесније него на претходним изборима јесте учешће лидера националних мањина. Могућност кандидатуре поменуо је лидер БДЗ-а Муамер Зукорлић, који је био у трци 2012. Тада је у конкуренцији био и Иштван Пастор, као кандидат СВМ-а, из којег нису желели да прејудицирају да ли ће овог пута имати свог представника или ће стати иза оног којег предложи СНС, што је вероватније. Њима, бар тако најављује, хоће да се супротстави и један дисидент који је изашао из редова напредњака – музички менаџер Саша Мирковић.

„Ма какав политички аутсајдер – па неће им добро бити. Политички аутсајдери су они који су плаћени, ја нисам”, прокоментарисао је самоуверено своје предизборне изгледе Мирковић.

Да су многи „мали” кандидати ипак у заостатку, јер су потпуно непознати или мало познати широј јавности, уверен је аналитичар и професор Владимир Гоати, који за „Политику” истиче да постоје три кључна мотива због којих се неко кандидује.

„То не кошта много, јер они добијају релативно велики новац и за први круг, па неки рачунају да им остану та средства ако остваре одређени број гласова. Друго, резонују да смо ми земља где се околности врло брзо мењају и има оних су заиста убеђени у некакву срећну звезду. Да последњи буде први, да је чудо могуће. Ту би требало оставити могућност да одређен број људи верује да ће тако остварити своје идеје, а не само стећи новац или политички капитал. Трећи мотив за кандидатуру јесте ’тренинг’ и жеља да се измери властита тежина, односно да ли је могуће у политички живот”, објашњава Гоати.

Представницима мањинских група, како додаје, кандидатура може да послужи и као средство да се „региструју” на сцени.

„А потом, ако покажу снагу од неких 100.000 или 300.000 гласова, то им служи као легитимација да на следећим изборима буду партијски кандидати за представника у Скупштини Србије, с преимућством да лакше стигну до цензуса”, наводи Гоати.

Неки, пак, мисле да је једини циљ неких међу „малим” кандидатима да отежају борбу највећим конкурентима за победу. Тако је Немања Шаровић, заменик председника СРС-а, оценио да су почели да се појављују „лажни кандидати”, чији је задатак да ометају предизборне дуеле озбиљних ривала.

На питање да ли је могуће да неко од мањих кандидата има такву улогу и на овим изборима, Владимир Гоати одговара да нема емпиријски доказ за тако нешто.

Ако „мали” кандидати у трку ипак не улазе као саботери, него из часних намера, искуства њихових претходника с ранијих избора показују разочаравајући биланс. За велики број њих први наступ на председничким изборима био је и једини, па су велики изгледи да се то многима деси и овог пута.

„Колико год неко веровао у успех, избори, када прођу, дају сурову слику процената. И тај који је једном имао један одсто или ни толико, већ је регистрован као неозбиљан кандидат за шефа државе”, додаје Гоати.

На крају, ови избори би ипак, по врло значајном детаљу, могли да донесу одступање од традиције. У теорији, могло би да се догоди да нико од актера који су 2012. конкурисали за Андрићев венац, па ни оних највећих, сада не буде на гласачком листићу, будући да своју кандидатуру до сада још нису потврдили Томислав Николић, Ивица Дачић, Чедомир Јовановић, Муамер Зукорлић…

Како је Рос Перо изненадио Американце

Расправа о томе да ли неки од нестраначких или непознатих „малих” кандидата може пресудно да утиче на исход избора, није присутна једино у Србији. На изборима у САД 1992. републиканци су за пораз Џорџа Буша Старијег окривили до тада мало познатог конкурента Роса Пероа, који је изненадио, освојивши готово 20 одсто свих гласова. Тврдили су да су њега бирали претежно они Американци који би иначе гласали за Буша, због чега је на крају тријумфовао Бил Клинтон.

„Перо се ипак разликује од Србије, по томе што је својих милијарду долара убацио у кампању и њима добио тих 20 процената. Успео је више него што је ико очекивао и био одличан показатељ тога какав је утицај новца у политици. Али та веза с количином уложених средстава, иако важна, није апсолутни фактор. Новац више може да помогне код страначких избора, где постоји неки одређени цензус”, каже Гоати.