Трагање за леком, а не за инфузијом

У Ватерполо клуб Партизан, седмоструком прваку Европе (1964, 1966, 1967, 1971, 1975, 1976. и 2011), зазвонили су на узбуну – прети му гашење због беспарице!

Из Ватерполо клуба Црвена звезда, два пута гашеном, који се у свом трећем животу домогао звања најбољег на Старом континенту (2013), тврде да је последњих деценија Партизан био финансијски повлашћен.

Уколико се буде гледало уназад, што је најлакше и најчешће се тако ради, свако свакоме може да нађе нешто. А кад клупко почне да се одмотава конци се или још више замрше или се прекину, па се ништа не постигне сем што се зла крв још више узбурка.

Последњих година су Црвена звезда и Партизан врло често, готово редовно, на супротним барикадама. Тако рећи у свим спортским гранама, па и у ватерполу. Додуше, има и оних, а такви су мањи, па им се ређе пружа прилика, који подједнако окривљују „београдске близанце” да, поједностављено речено, не дају другима да живе.

Дугови у садашње време стежу омчу око врата свим нашим клубовима. У ватерполу им је отежавајућа околност што то није профитабилан спорт. А то је проблем и у осталим земљама, не само у нашој.

Изузетак је Про Реко из Ђенове. Он је имао срећу да је Габријеле Волпи, који се обогатио вадећи нафту из Атлантског океана код Нигерије, заљубљен у ватерполо и не пита шта кошта. Када се наљутио на Европску пливачку федерацију (ЛЕН) што није прихватила његов модел за међународна такмичења, повукао се из ватерпола.

И моћни Про Реко је преко ноћи био у разбијеном кориту. Волпи се брзо предомислио, поново преузео клуб, па је он опет најмоћнији.

Али Волпи је један једини. Остали богаташи не улажу у ватерполо. Ту не може да се заради као у фудбалу, кошарци...

Код нас је проблем што нема спорта у коме се окрећу велике паре. Због тога наши спортисти и тренере одлазе у иностране клубове. Наша привреда није у стању да их финансира и око оно мало средстава што претекне за спортове попут ватерпола није довољно за живот оних који имају и међународне амбиције. Што веће то им је теже да саставе крај с крајем.

Код нас се најчешће спас види у приватизацији. Питање је, међутим, ко ће наћи интерес, наш или странац, да улаже у клубове попут оних какви су у нашем ватерполу. Ето, Партизан и Црвена звезда су у скорије време били прваци Европе, али то нису могли да наплате, нису од тога ништа зарадили.

И кад дође до немаштине, кад се води борба за голи живот, онда се другим очима гледа на сваки динар који оде у туђи џеп. Партизан и Црвена звезда су, заједно с Ватерполо савезом Србије, не тако давно заједнички завапили. Решење до сада није нађено.

Због тога изгледа невероватно да нам је репрезентација без премца у свету. У овом тренутку Србија држи у својим рукама све титуле које постоје у свету ватерпола.

Што се финансирања тиче савези су упућени на државу, а клубови на локалну самоуправу. У Београду је то компликованије него у осталим градовима, јер, између осталог, нигде нема таквих ривала као што су „црно-бели” и „црвено-бели”.

У таквим околностима преостаје ко се како снађе. А ту се не бирају средства: једном се кука, други пут оптужује...

Од 1952. када је обновљен Партизан се ниједном није угасио. Да би опстао пре петнаестак година је распродао тим у којем су били на почетку каријере В. Удовичић, Никић, Гоцић... Али је поново створио тим који је покорио Европу.

Црвена звезда је два пута ницала ни из чега. У својој најблиставијој сезони је довела Прлаиновића, Д. Пијетловића, Рађена, Шефика... Али и играче који су сада у репрезентацији или на њеним вратима. Дала је и прилику Савићу да се опроба као тренер и у последње две године су га његове колеге из света изабрале за најбољег.

На жалост, од Партизанових и Звездиних подвига су остале само успомене. И уместо окретања прошлости и пребројавања ко је шта добио, или кукања над неправедном судбином, боље би било да се енергија заједнички троши на трагање за леком против епидемије која напада наше клубове у ватерполу, а не за инфузију за овог или оног.