Traganje za lekom, a ne za infuzijom

U Vaterpolo klub Partizan, sedmostrukom prvaku Evrope (1964, 1966, 1967, 1971, 1975, 1976. i 2011), zazvonili su na uzbunu – preti mu gašenje zbog besparice!

Iz Vaterpolo kluba Crvena zvezda, dva puta gašenom, koji se u svom trećem životu domogao zvanja najboljeg na Starom kontinentu (2013), tvrde da je poslednjih decenija Partizan bio finansijski povlašćen.

Ukoliko se bude gledalo unazad, što je najlakše i najčešće se tako radi, svako svakome može da nađe nešto. A kad klupko počne da se odmotava konci se ili još više zamrše ili se prekinu, pa se ništa ne postigne sem što se zla krv još više uzburka.

Poslednjih godina su Crvena zvezda i Partizan vrlo često, gotovo redovno, na suprotnim barikadama. Tako reći u svim sportskim granama, pa i u vaterpolu. Doduše, ima i onih, a takvi su manji, pa im se ređe pruža prilika, koji podjednako okrivljuju „beogradske blizance” da, pojednostavljeno rečeno, ne daju drugima da žive.

Dugovi u sadašnje vreme stežu omču oko vrata svim našim klubovima. U vaterpolu im je otežavajuća okolnost što to nije profitabilan sport. A to je problem i u ostalim zemljama, ne samo u našoj.

Izuzetak je Pro Reko iz Đenove. On je imao sreću da je Gabrijele Volpi, koji se obogatio vadeći naftu iz Atlantskog okeana kod Nigerije, zaljubljen u vaterpolo i ne pita šta košta. Kada se naljutio na Evropsku plivačku federaciju (LEN) što nije prihvatila njegov model za međunarodna takmičenja, povukao se iz vaterpola.

I moćni Pro Reko je preko noći bio u razbijenom koritu. Volpi se brzo predomislio, ponovo preuzeo klub, pa je on opet najmoćniji.

Ali Volpi je jedan jedini. Ostali bogataši ne ulažu u vaterpolo. Tu ne može da se zaradi kao u fudbalu, košarci...

Kod nas je problem što nema sporta u kome se okreću velike pare. Zbog toga naši sportisti i trenere odlaze u inostrane klubove. Naša privreda nije u stanju da ih finansira i oko ono malo sredstava što pretekne za sportove poput vaterpola nije dovoljno za život onih koji imaju i međunarodne ambicije. Što veće to im je teže da sastave kraj s krajem.

Kod nas se najčešće spas vidi u privatizaciji. Pitanje je, međutim, ko će naći interes, naš ili stranac, da ulaže u klubove poput onih kakvi su u našem vaterpolu. Eto, Partizan i Crvena zvezda su u skorije vreme bili prvaci Evrope, ali to nisu mogli da naplate, nisu od toga ništa zaradili.

I kad dođe do nemaštine, kad se vodi borba za goli život, onda se drugim očima gleda na svaki dinar koji ode u tuđi džep. Partizan i Crvena zvezda su, zajedno s Vaterpolo savezom Srbije, ne tako davno zajednički zavapili. Rešenje do sada nije nađeno.

Zbog toga izgleda neverovatno da nam je reprezentacija bez premca u svetu. U ovom trenutku Srbija drži u svojim rukama sve titule koje postoje u svetu vaterpola.

Što se finansiranja tiče savezi su upućeni na državu, a klubovi na lokalnu samoupravu. U Beogradu je to komplikovanije nego u ostalim gradovima, jer, između ostalog, nigde nema takvih rivala kao što su „crno-beli” i „crveno-beli”.

U takvim okolnostima preostaje ko se kako snađe. A tu se ne biraju sredstva: jednom se kuka, drugi put optužuje...

Od 1952. kada je obnovljen Partizan se nijednom nije ugasio. Da bi opstao pre petnaestak godina je rasprodao tim u kojem su bili na početku karijere V. Udovičić, Nikić, Gocić... Ali je ponovo stvorio tim koji je pokorio Evropu.

Crvena zvezda je dva puta nicala ni iz čega. U svojoj najblistavijoj sezoni je dovela Prlainovića, D. Pijetlovića, Rađena, Šefika... Ali i igrače koji su sada u reprezentaciji ili na njenim vratima. Dala je i priliku Saviću da se oproba kao trener i u poslednje dve godine su ga njegove kolege iz sveta izabrale za najboljeg.

Na žalost, od Partizanovih i Zvezdinih podviga su ostale samo uspomene. I umesto okretanja prošlosti i prebrojavanja ko je šta dobio, ili kukanja nad nepravednom sudbinom, bolje bi bilo da se energija zajednički troši na traganje za lekom protiv epidemije koja napada naše klubove u vaterpolu, a ne za infuziju za ovog ili onog.