Пресуде, осуде или смех

Двадесетог фебруара наставља се судски процес о рехабилитацији Милана Недића. Биће нових сукоба у јавности. Антифашизам је све беспомоћнији пред домаћим судовима. Најпре је рехабилитован Дража Михаиловић. Судски печат и после Драже Дража. Сукоби испред суднице све су више ритуални перформанси. А и јавност је све засићенија критиком злочина која почива на згражавању. Може ли се нешто променити? Нпр. шалити се на рачун џелата из властите средине, а да то не буде релативисање њиховог учинка нити повреда жртава. Треба покушати с приступом који одбија да се свиди. Треба се пошалити са злочинцима и са онима који их смртно озбиљно правдају. О томе је у Хрватској нешто покушавао да каже Игор Мандић.

Како би то изгледало данас у Србији? Када кажемо да се жртва смеје, а да крвник плаче, не мислимо само на старца Вукашина који је мирно узвратио усташи пред клање „Ради ти, дијете, свој посао“. Нити на хришћанску утеху трпљен-спасен. Нити на подсмех, него на смех који банализује крвников учинак. Крвник је изван морала и на њега не треба трошити морал. Томе насупрот, сведоци смо низа смртно озбиљних покушаја да се морално одбрани Недић јер је, иако обожавалац Хитлера, ипак био српска мајка. Није мало умеће од квислинга начинити патриоту. Недић је спасавао Србе, а Јевреји и Цигани су били колатерална штета. Још више од тога, генерал је метафора покоравања императиву слепог патриотизма и економије српске крви (ЕСК). Изопштити га изван морала не значи згражавати се и осуђивати га, него смејати се у Јајинцима његовој хуманости. И довести у питање ЕСК. Шта је то? То је оно двоструко књиговодство жртава и џелата, смртно озбиљни буџетски салдо који се повремено пео до броја од милион убијених у Јасеновцу као важне ставке расхода, а који види у квислингу Недићу главни извор прихода исте крви. Исти буџет се растеже на расходе националне крви након 1944. где Тито све до данас стоји високо на листи, али буџетских расхода, као стожерни србомрзитељ одговаран за фатални дефицит комунистичког расрбљавања. Ни ту није крај књиговодству. Сличну буџетску рачуницу следе браниоци Ратка Младића. Ту не помажу докази о геноциду. Јер чим комунисти осуђују Недића, то значи да није био лош, чим мондијалисти демонизују Младића – значи да је био исправан. Оба генерала добро пролазе у склопу озбиљне критике.

Треба покушати другачије. Смехом. Не треба се смејати притворенику Младићу, него економистима српске крви који га озбиљно узимају за патриоту који је, додуше, мало претерао. Смејати се Младићевом патриотском учинку значи детронизовати његову мисију спасавања. Смех је метафора која чини баналним домаћег осумњиченог крвника јер онда испада да му се и жртве смеју. Можда ће овај начин бити кориснији од згражавања над њим зато што спори озбиљност његове мисије. Можда хоће, а можда и неће овај наизглед циркуски гаф више збунити патриотске адвокате Недића и Младића који га преозбиљно схватају. Ма хајте молим вас, бећар је Ратко, а Недић, и он је био шаљивџија, иако има публику која га заозбиљно узима. Чак и ако се овакав однос према злочину не уважи, сасвим је сигурно да су класичне моралне осуде злочина постале неефикасне.

Може ли се алтернативно писати о домаћим крвницима и културу сећања изместити изван смртно озбиљног шаблона који џелатима пружа дигнитет, макар и негативни? Не треба се упорно делити на патриоте и издајнике око злочинаца који су банални и које не треба мерити критеријима морала него мерилима циркуса. Монтипајтоновски. Не подсмех, него смејање злочинцима јесте изнад ироније. Овај смех није цинизам него извлачење из хора слепог патриотизма. Нека врста раскалашне усамљености која не признаје ауторитет баналног. Није то црни хумор у Поточарима и Јајинцима, нити смејање жртвама, него је то смејање џелату заједно са жртвама. То је одузимање идентитета џелату, јединог који овај има. Само је уз смех његов учинак баналан јер га, како то досадашње искуство показује, озбиљна осуда додатно монументализује.

*Професор Филозофског факултета у Београду