Ко не полуди тај није нормалан

Гостујући у програму телевизије којој гласнији део овдашње јавности тепа да је најнезависнија и најпрофесионалнија, цењени новинар угледног дневног листа изјављује како ће резултат извесног кандидата на председничким изборима бити „барометар нормалности ове земље“ односно да ће „проценат гласова који дотични кандидат добије говорити да је у том проценту наша земља нормална“.

Не волим новинске текстове у којима се говори у алузијама и где се не наводе имена личности, медија и институција, али овде свесно правим изузетак, јер у овом случају заиста вреди оно латинско „nomina sunt odiosa“. Атмосфера уочи председничких избора који заправо још увек нису ни расписани већ је одвише ужарена и напета те се сваки покушај принципијелног осврта на неку друштвену нуспојаву у њиховом контексту сматра навијачким и тенденциозним. У оваквој ситуацији, међутим, где се рутински дехуманизује (у најмању руку) више од половине становника ове земље, ствар треба мало подробније анализирати.

У својој фамозној књизи „Медицинска немеза“ филозоф Иван Илић бележи да реч „норма“ на латинском означава столарски лењир те да је све до 1830. године придев „нормалан“ на енглеском језику означавао оно што стоји под правим углом у односу на тло. Негде од друге половине деветнаестог века, придев „нормалан“ почиње да се употребљава не само за ствари него и за људе, а у смислу неодступања од уобичајених особина. Банално говорећи, а уз само мало претеривања, нормално је оно што је већинско.

Има зато нечега нарочито иритантног у сваком покушају апропријације нормалности, односно у свакој ситуацији у којој се директно или индиректно поручује: Ми смо нормални, а ви нисте. То је опасно по друштво у целини, али је нарочито опасно по оне који с безразложном претенциозношћу и самопоуздањем за себе задржавају привилегију нормалности. И „брегзит“ и победу Доналда Трампа изборили су они које су водећи медији и интелектуалне елите прогласили ненормалним.

Да се разумемо, има нечег заводљивог и лако прихватљивог у призивању нормалности као критерија. На нивоу приватног разговора томе смо мање или више сви склони. Једна од опсесивних тема у овдашњем дискурсу јесте и та како је „обичан, пристојан, нормалан“ свет стеран на маргину, а како су завладали агресивни примитивци. На разини елементарне психологије, а унутар приватног разговора, то је разумљиво и није нешто што завређује претерану осуду. У јавном говору, међутим, то ваља избегавати. Постулирање односа у којем су на једној страни они нормални, а на другој они ненормални, претпоставља право првих да изолују оне друге и да им наметну своју вољу, а све тобоже за њихово добро.

С људима који нису нормални не може да се комуницира. Они нису нормални, дакле на њих не делује сила аргумената. У подтексту се претпоставља да их ваља потчинити аргументом силе. Не звучи лепо, али је тако. Шта се може кад нису нормални.

У каснијој фази стаљинистичке власти, кад нису тако лако људи паковани у Сибир, увек је била ефикасна варијанта затварања политичких противника у луднице јер су, ето, ненормални. У постдејтонској Босни и Херцеговини, свака реформа устава која је пропагирана као саморазумљива представљана је као корак ка „нормалној држави“. Преференција спрам нормалности је нешто што не треба посебно оправдавати, нешто што се подразумева и у том смислу је савршено згодна кад год је потребно оцрнити било кога ко вам се не допада.

Има Борхес есеј под насловом „Умеће вређања“ у коме ефектно примећује да у једном делу Буенос Ајреса, односно баш у четврти познатој по проституцији, нико никоме неће рећи: „Мама ти је курва“ зато што ће одмах добити одговор: „И теби је“. Сваки покушај да своје политичке истомишљенике прогласиш еталоном нормалности представља двосекли мач зато што твоји политички противници могу без икаквог проблема да направе исту ствар. Ако кажеш да је резултат теби омиљеног председничког кандидата „барометар нормалности ове земље“ односно да ће „проценат гласова који дотични кандидат добије говорити да је у том проценту наша земља нормална“, призиваш заправо другог човека да ти каже како је резултат теби омиљеног председничког кандидата „барометар ненормалности ове земље“ односно да ће „проценат гласова који дотични кандидат добије говорити да је у том проценту наша земља ненормална“.

У озбиљној дискусији о политици нема места причи о (не)нормалности. Најполитичнији исказ из тог жанра је онај бреговићевски: Ко не полуди тај није нормалан.

*Писац и новинар