Демографски рубикон

Изузетно стручан приступ демографском проблему демонстрирао је недавно колега Миша Ђурковић („Намет на обесправљеног родитеља“, ,,Политика“, 10. фебруара). Зашто је, за решавање овог и осталих проблема који нагризају сваки покушај привредног и друштвеног опоравка Србије, важно да се породици, односно родитељима врати достојанство и право да самостално бирају начин васпитавања своје деце, врло је видљиво из анализе коју износи Ђурковић. Као кључне делове експертизе истакао бих Ђурковићево подсећање да Србија има владу „у којој различита министарства гурају супротстављена решења“ и да је важно „да се батале сулуде идеје о омбудсману за дечја права“, као и да се ,,измени низ других закона у којима су деца и држава добили силна права на рачун обесправљених родитеља“.

О важности права родитеља да самостално одлучују о начину васпитања сопствене деце, што укључује и право на физичко кажњавање, у многим медијима говорио је и писао још један изузетан експерт и колумниста ,,Политике“ Зоран Миливојевић. Тако су читаоци овог листа могли да прочитају да је физичко кажњавање својствено нашим родитељима и да је оно у „традицији васпитања“ („Кад ненасиље рађа насиље“, ,,Политика“, 15. новембар 2014).

Додуше, министар полиције Стефановић недавно је саопштио податке о томе да је број пријављених кривичних дела у Србији у опадању. Само наизглед је логична веза између промена кривичног закона, подизања права деце и жена и развоја механизама за заштиту од насиља у оквиру породице, с једне, и опадања криминала, с друге стране. У ствари, велики број родитеља код нас се понаша у складу с нематеријалним културним наслеђем и примењује традиционални васпитни образац, на шта доследно позива и психотерапеут Миливојевић.

Какав је дугорочни привредни ефекат разних образовних програма цивилног друштва који се координирају преко страних амбасада, време ће показати. Али је већ приметно у којој мери Србија трпи под притиском разних квазиеманципаторских програма, попут програма који спроводи Mинистарство просвете ,,Школа без насиља“, који су направљени за нека друга друштва и не одговарају домаћим образовним и васпитним праксама. У ствари, подстичу агресију деце према наставницима, о чему сведоче многе изјаве наставника.

Србија је под великим притиском да мења законе у циљу подизања права деце и треба поздравити то што се надлежно министарство никада није усудило да организује јавну расправу о предлозима промене закона који би додатно подигли дечја права. Иако су, вероватно, најзначајнији, срећом, Ђурковић и Миливојевић нису једини стручњаци који у медијском јавном простору афирмишу идеју инстинктивног родитељства, траже да се држави не дозволи да се меша у начин на који родитељи васпитавају своју децу и зналачки указују да све док се држава на овај начин бави забраном насиља у породици, привредног и друштвеног опоравка у Србији тешко да ће бити. Свака национална стратегија или одлука Владе Србије којом би требало да буде решаван проблем демографског колапса (али и „одлива мозгова“ или незапослености) захтева интердисциплинарну експертизу и политичку парадигму попут њихове.

Професор педагогије, у пензији