Demografski rubikon

Izuzetno stručan pristup demografskom problemu demonstrirao je nedavno kolega Miša Đurković („Namet na obespravljenog roditelja“, ,,Politika“, 10. februara). Zašto je, za rešavanje ovog i ostalih problema koji nagrizaju svaki pokušaj privrednog i društvenog oporavka Srbije, važno da se porodici, odnosno roditeljima vrati dostojanstvo i pravo da samostalno biraju način vaspitavanja svoje dece, vrlo je vidljivo iz analize koju iznosi Đurković. Kao ključne delove ekspertize istakao bih Đurkovićevo podsećanje da Srbija ima vladu „u kojoj različita ministarstva guraju suprotstavljena rešenja“ i da je važno „da se batale sulude ideje o ombudsmanu za dečja prava“, kao i da se ,,izmeni niz drugih zakona u kojima su deca i država dobili silna prava na račun obespravljenih roditelja“.

O važnosti prava roditelja da samostalno odlučuju o načinu vaspitanja sopstvene dece, što uključuje i pravo na fizičko kažnjavanje, u mnogim medijima govorio je i pisao još jedan izuzetan ekspert i kolumnista ,,Politike“ Zoran Milivojević. Tako su čitaoci ovog lista mogli da pročitaju da je fizičko kažnjavanje svojstveno našim roditeljima i da je ono u „tradiciji vaspitanja“ („Kad nenasilje rađa nasilje“, ,,Politika“, 15. novembar 2014).

Doduše, ministar policije Stefanović nedavno je saopštio podatke o tome da je broj prijavljenih krivičnih dela u Srbiji u opadanju. Samo naizgled je logična veza između promena krivičnog zakona, podizanja prava dece i žena i razvoja mehanizama za zaštitu od nasilja u okviru porodice, s jedne, i opadanja kriminala, s druge strane. U stvari, veliki broj roditelja kod nas se ponaša u skladu s nematerijalnim kulturnim nasleđem i primenjuje tradicionalni vaspitni obrazac, na šta dosledno poziva i psihoterapeut Milivojević.

Kakav je dugoročni privredni efekat raznih obrazovnih programa civilnog društva koji se koordiniraju preko stranih ambasada, vreme će pokazati. Ali je već primetno u kojoj meri Srbija trpi pod pritiskom raznih kvaziemancipatorskih programa, poput programa koji sprovodi Ministarstvo prosvete ,,Škola bez nasilja“, koji su napravljeni za neka druga društva i ne odgovaraju domaćim obrazovnim i vaspitnim praksama. U stvari, podstiču agresiju dece prema nastavnicima, o čemu svedoče mnoge izjave nastavnika.

Srbija je pod velikim pritiskom da menja zakone u cilju podizanja prava dece i treba pozdraviti to što se nadležno ministarstvo nikada nije usudilo da organizuje javnu raspravu o predlozima promene zakona koji bi dodatno podigli dečja prava. Iako su, verovatno, najznačajniji, srećom, Đurković i Milivojević nisu jedini stručnjaci koji u medijskom javnom prostoru afirmišu ideju instinktivnog roditeljstva, traže da se državi ne dozvoli da se meša u način na koji roditelji vaspitavaju svoju decu i znalački ukazuju da sve dok se država na ovaj način bavi zabranom nasilja u porodici, privrednog i društvenog oporavka u Srbiji teško da će biti. Svaka nacionalna strategija ili odluka Vlade Srbije kojom bi trebalo da bude rešavan problem demografskog kolapsa (ali i „odliva mozgova“ ili nezaposlenosti) zahteva interdisciplinarnu ekspertizu i političku paradigmu poput njihove.

Profesor pedagogije, u penziji