Европа учи да хода

Једна од већих илузија и митова коју су Европљани сами смислили и приде још себе убедили у њу јесте да су они сами заслужни за стварање Европске уније. У ствари, ништа не би могло бити даље од истине. Стварање ЕУ, и то успешне, пре свега је био план америчке администрације у најширем смислу те речи, још од самог Другог светског рата па све до седамдесетих година прошлог века. Тако много људи нпр. зна да је Жан Моне, уз Робера Шумана, „отац” ЕУ, тј. ЕЕЗ, али мало се зна да је он био саветник Френклина Рузвелта у Белој кући током рата.

Тако су САД после 1945. године одустале од плана за економским пустошењем Немачке на начин већ виђен Версајским уговором, а који је првобитно био предвиђен Моргентауовим планом, јер би тиме привреду целе западне Европе оставиле у постратној беди. И данас се јасно види да без немачког привредног „замајца” цела економија Европе нема шансе за раст. Сиромашна Европа би тада била лак плен за СССР и због тога је Моргентауов план замењен Маршаловим планом који је био његова сушта супротност. Тај план је подразумевао огромна средства за субвенционисање привреде западне Европе (укључујући Југославију после 1948), реиндустријализацију Немачке, али и оснивање прве заједничке европске институције – Европске заједнице за угаљ и челик. Први председник те институције био је Жан Моне.

Током педесетих и шездесетих година Де Гол је више пута покушавао да осујети америчке планове који су полако, али сигурно замењивали некадашњу немачку војну доминацију економском, чак називајући Монеа америчким агентом. Најважнији такви покушаји били су француско одбијање Европске одбрамбене заједнице 1953, напуштање бриселских институција 1965. и напуштање НАТО команде 1966. Ипак, све је било без успеха јер је завртање руке Париза из Вашингтона било често и веома интензивно. Како год било, намере САД нису биле суштински злонамерне јер је у основи била жеља за јаком и просперитетном ЕУ која би се могла одупрти експанзионизму Москве после 1948. и распада договора са Јалте. Тај „успех ЕУ” је морао доћи по цену губитка дела суверенитета европских држава услед чега су временом мишићи европске спољне и безбедносне политике атрофирали.

Данас се поставља питање може ли ЕУ опстати у ситуацији када је изнутра притиснута економском и монетарном кризом, растом национализма и отвореном подршком новог председника САД њеном распаду. Последњих неколико деценија, упркос економској интеграцији, ЕУ није успела да формира заједничку спољну политику, нити је успевала да говори једним гласом 1999. током бомбардовања СРЈ, током рата 2003. у Ираку, приликом проглашења независности Косова 2008, у рату у Либији, Сирији, око санкција Русији, мигрантске кризе итд. Особа попут Федерике Могерини данас, колико год била симпатична, неко је ко се апсолутно ни за шта не пита и са ким се светски лидери срећу само протокола ради. Данас се мало ко сећа баронесе Ештон и њене заоставштине у светској дипломатији. Ни Ештоновој ни Могеринијевој није било мрско да се често састају с представницима Србије и Косова у тзв. дијалогу јер је то била ретка прилика за њих да напокон потпишу неки међународни документ.

Долазак на власт Доналда Трампа је „златна прилика” да се Европа еманципује од САД, „одсели од родитеља” и сама почне да плаћа своје рачуне. Навикнутост на праћење, у касу, смерница из Вашингтона више није опција чак ни за Велику Британију, често називану педесет првом америчком државом. Слом поретка после Другог светског рата се већ десио 1991. године падом Берлинског зида, након чега је дошао Фукујамин „Крај историје” који је опет доживео и свој крај 2016. године са „брегзитом” и Трампом. Иако то можда делује као хаос, у ствари је идеална шанса за стварање нечега бољег; како би Мао Цедунг рекао: „Испод неба  је велики неред, ситуација је сјајна!”.

Међутим, све указује на то да ће између Вашингтона и Москве доћи до нове „Јалте”, тј. поделе интересних сфера где не би преостало пуно простора за јаку, демократску и богату Европску унију, осим уколико се сама за то не избори. Питање је с ким, како и с којом визијом. Чак и да нема поменутих лоших околности, данашње бриселске институције, које слушају диктат  банкарског изасланика из Луксембурга – Жан Клода Јункера и немачког министра финансија Шојблеа са фикс-идејом морално исправне финансијске политике, немају пуно изгледа за успех. Србија мора хитно да направи темељну ревизију своје безбедносне и спољне политике. Довољно смо у историји схватали крупне промене са двадесет година закашњења. Можемо преузети судбину у своје руке или страховати од воље и изјава Мекалистера, Палмера, Курца и сличних актера.

Адвокат, Центар за нову политику