Evropa uči da hoda

Jedna od većih iluzija i mitova koju su Evropljani sami smislili i pride još sebe ubedili u nju jeste da su oni sami zaslužni za stvaranje Evropske unije. U stvari, ništa ne bi moglo biti dalje od istine. Stvaranje EU, i to uspešne, pre svega je bio plan američke administracije u najširem smislu te reči, još od samog Drugog svetskog rata pa sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Tako mnogo ljudi npr. zna da je Žan Mone, uz Robera Šumana, „otac” EU, tj. EEZ, ali malo se zna da je on bio savetnik Frenklina Ruzvelta u Beloj kući tokom rata.

Tako su SAD posle 1945. godine odustale od plana za ekonomskim pustošenjem Nemačke na način već viđen Versajskim ugovorom, a koji je prvobitno bio predviđen Morgentauovim planom, jer bi time privredu cele zapadne Evrope ostavile u postratnoj bedi. I danas se jasno vidi da bez nemačkog privrednog „zamajca” cela ekonomija Evrope nema šanse za rast. Siromašna Evropa bi tada bila lak plen za SSSR i zbog toga je Morgentauov plan zamenjen Maršalovim planom koji je bio njegova sušta suprotnost. Taj plan je podrazumevao ogromna sredstva za subvencionisanje privrede zapadne Evrope (uključujući Jugoslaviju posle 1948), reindustrijalizaciju Nemačke, ali i osnivanje prve zajedničke evropske institucije – Evropske zajednice za ugalj i čelik. Prvi predsednik te institucije bio je Žan Mone.

Tokom pedesetih i šezdesetih godina De Gol je više puta pokušavao da osujeti američke planove koji su polako, ali sigurno zamenjivali nekadašnju nemačku vojnu dominaciju ekonomskom, čak nazivajući Monea američkim agentom. Najvažniji takvi pokušaji bili su francusko odbijanje Evropske odbrambene zajednice 1953, napuštanje briselskih institucija 1965. i napuštanje NATO komande 1966. Ipak, sve je bilo bez uspeha jer je zavrtanje ruke Pariza iz Vašingtona bilo često i veoma intenzivno. Kako god bilo, namere SAD nisu bile suštinski zlonamerne jer je u osnovi bila želja za jakom i prosperitetnom EU koja bi se mogla oduprti ekspanzionizmu Moskve posle 1948. i raspada dogovora sa Jalte. Taj „uspeh EU” je morao doći po cenu gubitka dela suvereniteta evropskih država usled čega su vremenom mišići evropske spoljne i bezbednosne politike atrofirali.

Danas se postavlja pitanje može li EU opstati u situaciji kada je iznutra pritisnuta ekonomskom i monetarnom krizom, rastom nacionalizma i otvorenom podrškom novog predsednika SAD njenom raspadu. Poslednjih nekoliko decenija, uprkos ekonomskoj integraciji, EU nije uspela da formira zajedničku spoljnu politiku, niti je uspevala da govori jednim glasom 1999. tokom bombardovanja SRJ, tokom rata 2003. u Iraku, prilikom proglašenja nezavisnosti Kosova 2008, u ratu u Libiji, Siriji, oko sankcija Rusiji, migrantske krize itd. Osoba poput Federike Mogerini danas, koliko god bila simpatična, neko je ko se apsolutno ni za šta ne pita i sa kim se svetski lideri sreću samo protokola radi. Danas se malo ko seća baronese Ešton i njene zaostavštine u svetskoj diplomatiji. Ni Eštonovoj ni Mogerinijevoj nije bilo mrsko da se često sastaju s predstavnicima Srbije i Kosova u tzv. dijalogu jer je to bila retka prilika za njih da napokon potpišu neki međunarodni dokument.

Dolazak na vlast Donalda Trampa je „zlatna prilika” da se Evropa emancipuje od SAD, „odseli od roditelja” i sama počne da plaća svoje račune. Naviknutost na praćenje, u kasu, smernica iz Vašingtona više nije opcija čak ni za Veliku Britaniju, često nazivanu pedeset prvom američkom državom. Slom poretka posle Drugog svetskog rata se već desio 1991. godine padom Berlinskog zida, nakon čega je došao Fukujamin „Kraj istorije” koji je opet doživeo i svoj kraj 2016. godine sa „bregzitom” i Trampom. Iako to možda deluje kao haos, u stvari je idealna šansa za stvaranje nečega boljeg; kako bi Mao Cedung rekao: „Ispod neba  je veliki nered, situacija je sjajna!”.

Međutim, sve ukazuje na to da će između Vašingtona i Moskve doći do nove „Jalte”, tj. podele interesnih sfera gde ne bi preostalo puno prostora za jaku, demokratsku i bogatu Evropsku uniju, osim ukoliko se sama za to ne izbori. Pitanje je s kim, kako i s kojom vizijom. Čak i da nema pomenutih loših okolnosti, današnje briselske institucije, koje slušaju diktat  bankarskog izaslanika iz Luksemburga – Žan Kloda Junkera i nemačkog ministra finansija Šojblea sa fiks-idejom moralno ispravne finansijske politike, nemaju puno izgleda za uspeh. Srbija mora hitno da napravi temeljnu reviziju svoje bezbednosne i spoljne politike. Dovoljno smo u istoriji shvatali krupne promene sa dvadeset godina zakašnjenja. Možemo preuzeti sudbinu u svoje ruke ili strahovati od volje i izjava Mekalistera, Palmera, Kurca i sličnih aktera.

Advokat, Centar za novu politiku