Противправност покушаја ревизије

Ових дана пажња домаће јавности с правом је усредсређена на противправни покушај господина Бакира Изетбеговића да, као само један од чланова Председништва БиХ, покрене поступак за ревизију пресуде из 2007. године, донесене у предмету по тужби БиХ против Србије.

Подсећања ради, треба рећи да странке у поступку пред тим судом могу бити само државе, а оне, опет, могу бити представљене и заступане само од својих овлашћених органа.

Није потребно трошити много речи на објашњење противуставности овог покушаја господина Изетбеговића, јер је свима јасно да је Председништво БиХ према Уставу БиХ одређено као колективна институција, која одлуке може доносити колективно, а не на основу појединачне воље било којег њеног члана.

Противправно је, али и морално недопустиво, када исти званичник недавно рече како је наводно још на снази одлука Председништва БиХ из октобра 2002. којом је господин Сакиб Софтић именован за правног агента БиХ у овом предмету.

Противправност таквог понашања огледа се у томе што је свакоме ко иоле познаје право јасно да је доношењем пресуде Међународног суда правде 2007. престало наведено овлашћење господина Софтића за било какво заступање БиХ у овом предмету.

Ово стога што се против пресуда тог суда не могу изјављивати жалбе, па је наведена пресуда постала правноснажна сада већ далеке 2007. године, а тиме је престала и важност поменуте одлуке из октобра 2002. године, као и сва овлашћења господина Софтића.

Верујем да ће се таквом правно и морално недопустивом понашању одупрети Међународни суд правде, и с тим у вези указујем на његовa правилa. Наиме, чланом 38. став 3. и чланом 99. Правила Међународног суда правде прописано je да тужбу за покретање поступка, односно захтев за ревизију пресуде, морају потписати правни агент (заступник) државе, њен дипломатски представник са седиштем у Хагу, где је седиште суда, или неко треће лице.

Међутим, у сваком од ова три случаја та лица морају имати прописно овлашћење за такву радњу, јер је то conditio sine qua non за прихватање тужбе. Но, ствар се овим не завршава.

Наиме, према члану 38. став 3. Правила Међународног суда правде (што се примењује и код ревизије из члана 99. Правила), уколико су тужбу или захтев за ревизију пресуде потписали заступник (правни агент) или друго прописно овлашћено лице, њихов потпис мора потом бити аутентификован писмом дипломатског представника или надлежног органа (министра иностраних послова) државе тужиоца.

Тек тада се, дакле, тужба или захтев за ревизију пресуде сматрају поднесеним од стране овлашћеног лица.

Кад се наведено има у виду, очигледно је да, како са становишта домаћег правног поретка, тако и са становишта међународног права, у овом случају кључне улоге имају садашње Председништво БиХ и министар иностраних послова БиХ, јер без њихове сагласности (и аутентификације) ниједно лице није нити може бити овлашћено за подношење захтева за ревизију пресуде.

То је, дакле, оно што представља слово права које је од важности за овај случај, због чега сваки покушај да се ревизија поднесе мимо тога Међународни суд правде треба да одбаци. Наравно, под условом да се тај суд придржава слова права.

Свако друго његово понашање било би не само противправно, већ би омогућило да се остваре крајње намере Изетбеговића и његових ментора, а то су стигматизација српског народа и Србије, њена осуда на плаћање огромних ретрибуција, те приказивање Републике Српске као наводне злочиначке творевине, што би требало да доведе до њеног нестанка.

Професор универзитета, сенатор РС