Параноја јача од радијације

Европа је у паници, Американци шаљу специјални авион „боинг ВЦ-135Ц” да истражи случај, док Руси мудро ћуте и не изјашњавају се о томе да ли су криви за појаву повишене радијације, односно радионуклида јод 131, у Норвешкој и шест држава ЕУ.

Повећано зрачење први пут је уочено у јануару у Норвешкој, али власти у овој земљи на северу Европе нису сматрале да је реч о количинама опасним по здравље грађана, па се за инцидент није сазнало док о њему нису саопштили Французи овог месеца. Вест је потом ухватио лондонски „Индипендент” и тако је настала паневропска епидемија параноје.

Ситуација је, додуше, далеко од безначајне, јер се показују најмање две ствари. Прво, неко у Европи може да контаминира седам држава а да јавност два месеца не може да сазна ко је то урадио, ако изузмемо дежурну теорију о Русима као кривцима за све. И друго, чак и кад се појаве повећане вредности опасних материја, норвешка држава сама одлучује да ли ће и када о томе обавестити сопствене грађане и суседе. Све то помало подсећа на догађаје од пре три деценије и катастрофу у Чернобиљу, кад је влада Михаила Горбачова данима прикривала опасан инцидент, чије се последице и данас осећају. Политбиро је признао грешку тек кад је пола Европе почело да светли у мраку. Да нешто озбиљно није у реду најпре су приметили Швеђани, након што је радиоактивни облак стигао до њих.

Овог пута повишена радијација забележена је у Норвешкој, Финској, Пољској, Чешкој, Немачкој, Француској и Шпанији. У овим земљама детектован је индустријски произведени радиоактивни изотоп јод 131, али не и цезијум, који је обавезни нуспродукт приликом нуклеарних експлозија. Црвене лампице упалиле су се почетком јануара на северу Норвешке, а затим, у таласима, и у другим земљама. Географија загађења, за које се тврди да је највероватније потекло са севера, подстакла је различите спекулације, у којима су Руси у главној улози – почев од тога да је реч о тајним пробама нуклеарног наоружања Москве у арктичком архипелагу Нова земља, па до сумњи да неки од потопљених совјетских подморничких реактора из овог региона у Баренцовом мору испушта опасно зрачење.

Међутим, у оба случаја нејасно је како радијација може да „превали” хиљаде километара, имајући у виду да се контаминација протеже од Северног пола до Африке, а да је период полураспада овог изотопа осам дана. То значи да, по истеку овог рока, јод 131 престаје да постоји. Управо из овог разлога, немогуће је ретроактивно одредити порекло загађивача, па се тако множе спекулације без поузданих доказа. Притом, једино је у Пољској детектована вредност од око шест бекерела, док је у осталим државама била десетоструко нижа. Опасном се сматрају дозе веће од 770 бекерела годишње.

Што се тиче руских атомских испитивања на арктичкој Новој земљи, тамо су у периоду од 1955. до 1990. извршене 132 нуклеарне пробе, укључујући и тест прве хидрогенске „цар бомбе”, али Москва негира да је ових експеримената било у последњих 27 година. Зато ће пре бити да је узрочник загађења фармаколошка индустрија, односно неко од постројења у самој Европи. Ову верзију, као вероватнију, износе и српске надлежне институције. Радиоактивни јод користи се у медицинске сврхе, а највећа концентрација загађења откривена је у Пољској (која се не граничи с Русијом, већ с Украјином), а не у Норвешкој, која је најближа Новој земљи. У сваком случају, мистерија је потпуна, а објашњења – бар за сада – нема.

Зато имамо саопштење Агенције за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Србије, чији је главни задатак да брине о томе да наши грађани не буду изложени опасној контаминацији. У среду, 22. фебруара, Агенција је умирила јавност обавештењем да „на званичном порталу за размену информација о нуклеарним догађајима Међународне агенције за атомску енергију (МААЕ) нема објављених података у којима се спомиње детекција јода 131 изнад Европе”. Како је саопштено, мерне станице широм света у последњих неколико месеци нису забележиле вредности јода 131 изнад типичних локалних нивоа, а ни овлашћене лабораторије у Србији нису га у наведеном периоду детектовале у ваздуху.

„Имајући у виду чињеницу да је у ваздуху изнад једног дела Европе детектован само јод 131, а не и други фисиони продукти, претпоставља се да је овај радионуклид у атмосферу доспео највероватније из фармацеутске индустрије”, наводи се у саопштењу Агенције и подвлачи да присуство јода 131 није откривено на територији Србије, а да измерене вредности концентрације јода 131 у северној и западној Европи немају утицаја на здравље становништва и животну средину.

Можемо ли, дакле, спокојно живети и бити мирни у Србији поводом радијације? Поједини стручњаци годинама упозоравају на штетне последице НАТО бомбардовања радиоактивним уранијумом, а званични подаци указују да је највећа концентрација овог штетног материјала на Косову и Метохији и југу централне Србије. То делом потврђују и мерења Агенције за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Србије, на чијем се сајту виртуелна мапа наше земље сваких пола сата освежава новим подацима о радијацији.

Према овим подацима, највеће дозе већ дуго се бележе у насељу Винча код Београда, као и у Врању и Косовској Митровици, док се вредности веће од 100 наносиверта на час бележе у Новом Саду, Нишу и на Палићу. То су ипак многоструко ниже вредности од оних опасних по људско здравље, јер се сматра да тек дозе од 0,05 до 0,2 сиверта годишње могу потенцијално да проузрокују обољења.

Поређења ради, радијација у јапанској нуклеарној електрани „Фукушима”, која је под лупу јавности доспела после хаварије 11. марта 2011. године, сада износи 530 сиверта по сату, што је огромно повећање у поређењу с мерењима од пре пет година, када је била „само” 73 сиверта по сату. Да би ове бројке биле јасније, треба рећи да дозе веће од 50 сиверта годишње доводе до смрти људи у року од 24 часа и да није забележено да је било ко преживео такав степен радијације.

То није пошло за руком чак ни роботу који је послат да обави прелиминарно чишћење у реактору Фукушиме. Радијација је „убила” софистицирану машину већ после два сата рада, јер је робот био изложен дози од 650 сиверта по сату. Стручњаци кажу да би човек био на месту покошен да је макар на секунду био изложен таквом нивоу радијације. За сада је реактор још под контролом и не постоји опасност од цурења радијације, али дуга и неизвесна борба за безбедност и здравље грађана Јапана тек предстоји.

У нашој земљи познато је и жариште у угашеном руднику уранијума, на Старој планини код Књажевца, али ни оно не представља директну опасност по ширу заједницу. Најкритичније је у Винчи. На месту где је пре десет миленијума настала једна од најстаријих светских цивилизација, винчанска, после Другог светског рата изграђен је нуклеарни институт, у чијим се хангарима и данас чува ускладиштени радиоактивни отпад.

О такозваном гробљу у западном делу Института „Винча”, као и његовој потенцијалној опасности по запослене и град Београд, „Политика” је писала прошлог септембра. Научни саветник др Илија Плећаш, члан Академије инжењерских наука Србије, Научног друштва Србије и српске подружнице Римског клуба, тада је скренуо пажњу на овај проблем и предложио да се реши на трајан и квалитетан начин, односно изградњом савременог коначног одлагалишта, за шта је, према проценама стручњака, неопходно између 10 и 20 милиона евра.

Према речима др Плећаша, у постојећим хангарима „Винче” већ дуже од 50 година складишти се сав радиоактивни отпад створен радом истраживачких реактора и лабораторија овог института, као и из индустрије, болница и војске. У време СФРЈ на ову локацију на периферији српске престонице допреман је и радиоактивни отпад из других република, што је Винчу претворило у својеврсну регионалну депонију. Пре десетак година у привремена складишта Института „Винча” смештен је и контингент осиромашеног уранијума, односно муниција и већа количина контаминиране земље са четири локације из јужне Србије, после НАТО бомбардовања. Ако би се проблем Винче адекватно решио, Србија би могла да живи без страха од радијације.