​Бубњари су газде

Ако упитате бубњара ко има водећу улогу у бенду, одговор ће бити кратак и јасан. „Бубњари су газде!” Тако каже легенда београдског и српског џеза, чувени бубњар Лазар Тошић, у чему га свесрдно подржава и један од оснивача „Рибље чорбе” Мирослав Милатовић Вицко.

– Сви морају по нашем ритму да свирају. И то је оно што је битно – каже Вицко који је са Тошићем и Гораном Љубојем Трутом из „И плеја” посетио нашу редакцију свесрдно се трудећи да нађе најбољу идеју за што бољу заједничку слику за бубњарски тројац – из света рока, џеза и фјужн и фанка.

Причу о бубњу, како и приличи, започео је Лазар Тошић који је признао да он није бирао бубањ већ је он пронашао њега.

– Укапирао сам то када сам почео да лупам по олуцима и катедри на часу. Заправо, мој старији брат је почео ту бубњарску причу, али није тада знао да сам ја талентованији. За прославу једне Нове године брат је добио ангажман за две свирке. На једну је он отишао, на другу, у Матарушкој бањи, послао је мене. Имао сам тада 16 година и, морам да признам, девојке су ме баш гледале. А ја сам прилично црвенео – присећа се тих давних дана, када је бубањ одредио његов живот, музичар кога је у воде џеза „одвео” Мајлс Дејвис чије је плоче слушао.

Потом је Тошић отишао за Београд где је свирао у популарној „Еуридики”, да би 1963. отишао у Немачку у којој је седам година свирао по америчким клубовима. Наравно, америчку музику – џез, соул, кантри...

– Било је то дивно време. Тада сам купио први бубањ, прво „премијер” па „роџерс”. И то на рате, преко менаџера. Потом сам се 1972. вратио у Београд и почео да свирам у Биг бенду РТБ-а да бих се ту и запослио након две године. Отказ сам дао 1994. Једини. Свирао сам потом на „Платоу”, и то у оно најгоре време – прича Лазар Тошић напомињући да у великом оркестру какав је један Биг бенд сви могу да погреше осим бубњара и трубача.

– То је кичма оркестра – напомиње легендарни Лале.

Вицка Милатовића музика у младости уопште није интересовала. Био је млади спортиста. Кошаркаш. У воде које су му одредиле потоњи живот улетео је, напросто – случајно.

– Био је то некакав стицај околности. Одрастао сам на Вождовцу окружен музичарима којима је увек фалио бубњар. И, тако, једном приликом позову мене да свирам иако никада нисам сео за бубањ. Кажу ми: „Хајде, нема везе. Бубњаре ионако нико не слуша!” Одем ја са њима и након свирке приђе ми један човек из публике и оплете ме. „Морам нешто да ти кажем... Ти си најгори бубњар којег сам икада чуо!” Тада сам схватио да је враг однео шалу и да мора да се вежба. И кренем да вежбам на „премијеру” у шупи. Већ следећа свирка била је боља. Тако сам, уз вежбање, стигао до „Рибље чорбе”. Заправо, пре тога сам био у групи „Борн”, па у бенду СОС у којем је био и Миша Алексић и Рајко Којић и требао нам је певач. Свирали смо „Блек сабат”, хард рок... Миша ми рече да има другара Бору Ђорђевића који је добар певач. Био сам против у почетку, јер нисам веровао да акустичар може у рок бенд. Прва нумера коју смо снимили била је „Лутка са насловне стране!” Све оно после је историја – каже скромно један од оснивача састава који ће идуће године обележити четири деценије рада и то, како планирају, на Маракани.

– Мислили смо да то урадимо ове године, иако је нешто раније, али има неких проблема са Мараканом. Дерби, па мора трава да се мења. Нема везе. Све смо просторе испробали па је остала још Маракана – додаје Вицко.

Горан Љубоја Трут је фјужн и фанк бубњар, прилично озбиљно заљубљен у џез којем се посвећивао кад год је могао. И он је потпуно случајно почео да свира бубњеве иако су га клинци из краја приликом оснивања првог састава убеђивали да би могао да свира – бас.

– Друг из зграде је основао бенд „Нико”. Замислите, пита вас неко ко свира а ви одговорите „Нико!” – смеје се Трут и озбиљним гласом каже како се успешно изборио за статус бубњара у новооснованој групи.

– После годину, две, схватио сам да је то оно што желим и што волим, а прве бубњеве сам купио када сам имао 15 година. Сам сам их купио јер сам зарађивао џепарац носећи намештај у „Словенија лесу” – прича Трут, а Лазар Тошић уз смех додаје како је на крају унео и бубњеве!

Са 19 година схватио је да жели да буде професионални бубњар и почео озбиљно да се бави будућим позивом. Прве аранжмане добио је у клубу „Зодијак” где је свирао са неким мање познатим групама, да би 1990. почео да ради са Рамбом Амадеусом.

– Ту сам остао до 2011. када сам прешао у „И плеј”. Увек сам тежио фанку. А деведесетих сам још био у прилици да свирам џез, због чега сам срећан, јер он тражи један потпуно другачији приступ – објашњава Горан Љубоја, а Тошић додаје како, не потцењујући друге жанрове, џез у музици има статус као микрохирургија у медицини.

На питање има ли ауторске кризе на српском музичкој сцени, сва тројица се слажу да има доста врло добрих музичара, али да аутора баш и нема, нарочито у року.

– Мислим да су ови новокомпоновани покупили оно што је припадало забавној музици. Улетели су у тренутку када се створио један вакуум и забавну музику скоро потпуно уништили. Ипак, ово је велики град и има публике за све. Када сам 2008. свирао на Коларцу како бих обележио четири деценије рада имао сам приличну трему. Коларац није велики, али је  Коларац. Међутим, био је препун – каже Тошић.